Балкански рат

Број 25

У СЛИЦИ И РЕЧИ

Страна 399

На крвавоп разбојншту — Са крнволанког Оојишта После обављеног посла у Скопљу, пошао сам преко Криволака на караулу Шобу да тамо тражим свој добровољачки батаљон Видио сам и никад нећу моћи заборавити ово крваво разбојиште. Видио сам оно, што обично остаје на ратишту. Кајиши, ранци, капе, крпе отпаране од војничког одела, од кошуља и гаћа све у крв натопљено, измрљано лежи разбацано. Сунце прижегло и ужасном снагом припиње те ка земљи. А то су узвишице посуте распрснутим камењем. Нигде хлада нема, да оданеш душом, нигде кап добре чисте воде, ма ни хлада ни травке нема на том терену, па чисто оно камење одише врућом сапом и бије те својом јаром. Тако с виса у удолицу, из удолице на вис, нигде свежине, а крв свуда и — мртви борци. Рањеници су већ покупљени. Ту су Бугари били све своје рањенике оставили. Али мртви још нису сви покопани. Има страшних слика. Леже погинули у свим могућим положајима. Измешани Срби и Бугари. Од српских лешева мало који да није изнакажен. Видиш војника, погођен зрном у чело, одмах је морао бити мртав али непријатељу подивљалом није то било доста, још му је бајонетом задао неколико рана, одсекао нос и уши; даље видиш једногл зрнима од шрапнела израњена и догрчао је непријатељ, одрубио му главу, да ли мртву или рањену, Бог би знао. Тешко ми је било; на ране и крв сам навикао, али ове грозоте збуњују и ја сам се даље тетурао готово као пијан. Гледао сам, где су Бугари од погинулих војника правили разне групе Све су опљачкали, одело им по скидали и онако у гаћама и у кошуљи слагали у страшно гадне положаје. Идући према караули Шоба удари ме с једне узвишице страшни задах Тамо беше још непокопаних, најмање две стотине погинулих. Закренух да их далеко обиђем, јер сам се бојао, да ћу изгубити снагу и малаксати за даљи ход. Иначе пустош свуда. Бугари су палили и уништавали турска села у оном крају. Изгорело је много жито, а жене и деца турска била су извргнута оскврну ћима. Сретао сам јадне мајке, где запомажући и кукајући траже и дозивљу децу, да сам се сав стресао Видех неки шесторо где сасвим полудели лутају и кревеље се и на махове деру се страшним гласом. Да ли кога дозивљу или проклињу, не може се разабрати. На даље видим где пламте бугарашка села. Турци, који су се .повратили из збегова, освећују се пожаром за уништавање својих домова и породица. Највише ми се усекао у главу призор, који сам угледао јужно од карауле Шоба. Србин и Бугарин ле же један поред другога. Бугарин зарио свом силином Србину бајонет у груди на десно, а Србин левом руком шчепао Бугарина за врат и тако га просто удавио. Десна рука Србинова опружена, Тако леже обадва поцрнела, и подбула још једнако у оном сгаву, у ком су оба тако грозно свршила. Штип. Оетар Ш. Нпић.

Црногорцк —■ осветицн Боивннце Бригаднк барјактар | Јаков НлексиЈј — Потпоручник Топаш Бацковић У крвавој борби на Кривој Коса погинуо је 5. јула Јаков Алексић, бригадни барјактар, у 71 години живота свог. Јаков је син познатог и ирослављеног јунака Мирка Алексића, који јз 1840. године посекао Смаил агу Ченгића. Јаков је 1842. године рођен у селу Малинску, у

дробњачком племену. Као младић нрви пут је учествовао у рату 1861. године, а затим у свима ратовама 1876,1877. и 1878. године. Свуда се истицао личним јунаштвом. Дуго је година био перјаник краља Николе. Он је бао прост човек, али признат јунак и одушевљен Србин. Као перјаник господарев је нре пеколико година „иробао кнежевића Мирка, хоће ли ваљати за рат?“ Јаков се и у овим ратовима одликовао као прави јунак. Сву војну са Турском издржао ;е овај отарац на Скадру, па је похитао и Србији у помоћ нротИв Бугара. Последње су му речи биле, када га је куршум у груди погодио: Држ’сте се ускоци!“ Слава јунаку! * У боју на Брегалници 5. јута ов. год. Јуначки је погинуо црногорски потпоручник ТоМаш Бацковић, четни командир из нјешивачког баталиона. Млади официр јединац је еин Пера Коетина Бацковића из Дреноштице. Као питомрц војничке школе на Детињу сматран је од својих наставника као вредан и Јтелигентан ученик, а другови су га убројавали у веома добре и карактерне људе. У мирно доба важио је као исправан и уредан четни комапдир, а у светом ослободилачком рету учествовао је у свим бојевима, где је био пјешивачки баталион око Скадра и на приморју код Медове и Љеша вазда пред својом четом, храбрећи је и дајући иример осталим војницима како се слободно смрти у очи гледа И смрт нађе, алн не од сековних ерпских непријатеља, с кофма су му се и претци јуначки крвили, већ од цгбраће браиећи срнску земљу. Слава му и хвала! Нуинн српскн јунак -- Вш, рехиет ејш! У Србији јо у старим границама био врло мали број Муслимана и они су не само били раваоправни наши графани но су уживали све могућр 1118113 стице И они су се за то сада на бојноме пољу достојно одужили као прави добри сипови наше заједничке мајке Србије. Сведок су иам зато многи муелимански гробови многе ране и јунаштва њихова. Када после свршеног рата српски пукови буду белезкили златним словима имена оних, који су им проносили славу и борили се невиђеном храброшћу по балканским бојиштима, име наредника Рахмаиа Садиковића биће пзвесно забележено међу првима. Рахман Садиковић, муслиман из Сијарине у округу топличком, био је један од ннјодличнијих подофицира у 1. нешадијском пуку Милоша Великог I. позива. Рат га је затек .о као поднаредника, али је јунаштво које је показао и неустрашивост, са којом је срљао тамо где је најопасније, донели су му брзо и чин наредника и одликовање медаљом за храброст. У низу борба против Турака на Куманову, Прилнпу и Битољу, као и против Бугара на Злетовској Реци и Брегалници наредник Рахман стекао је име највећег јунака у пуку. Кад је недавно нао, смртно погођен код карауле, ирема Штину оплакао га је цео цук. Зажалили су з I њим сва од команданта пука до носледњег редова, јер су се сви дичили овим ерпским јунаком Муслиманом. ♦—-•■> Ревизорипа и продавцт Нашс ревизоре и продавце најуљудније молимо да нам одмах пошљу обрачуне и новац, Ово јо посдедњи број који шаљемо нетачним продавцима, а од идућег броја почећемо да износимо имена несавесних продаваца, који су нас оштотили са неколико хиљада динара. . —