Балкански рат

Број 28

У СЛИЦИ И РЕЧИ

Страна 431

Нашн; Скопад Упазак Преешонашдннка Апександра у Скопље Док је орпска војска као победилац ушла у Скопље, стари Душанов град, река је крви проливена. На пољанама и планинама око Рујна и Преполца, код Мердара и на Васиљевцу, на Старцу и Козјаку, многи су гробови наших бораца и јунака. „То сведоци живи што говоре јавно да гинусмо славно". За овим окршајима дошла је крвава дводневна битка код Куманова и Младог Нагоричина. Ту је главна турска армиј&, коју су пет најбољих паша предводиле потучена и у бегство натерана —- иут ка Скопљу био је рашчишћен. Прва армија, којом командује Престолонаследник Александар напред се креће. Она нигде не стаје, нигде се не одмара; са њом иду победе једна за другом; успех стално прати њено оружје. Наступио је значај ш тренутак: пад Скопљз. И на бедемима Душанова града, после толико векова, залепрша се српска застава. Хучни Вардар ваља мутне таласе и жури југу, жури мору, а обема његовим стравама и на старом Душановом мосту безбројан народ: велико и мало, старо и младо одушевљено и урнебесним клицањем поздравља долазак српске узданице у царски српски град. Престолонаследник пролази кроз густе редове мештана; на уснама му осмејак, на високом челу ведрина, у очима сјај и радост отпоздравља лево и десно, отпоздравља све редом и свакога посебице — то је прво виђење ослобођенога народа са ослободиоцем. Зато је и радост тако велика. Са Престолонаследником су и велика кнегиња Јелена Петровна Константиновић и мили син неустрашимога јунака и дивног човека кнеза Арсенија, духовити принц Павле. Цело је Сконље на ногама, сав је град одушевљен и колико су бурни усклици поздрава будућем Краљу Српском, толнко су топли његови отпоздрави читавом народу. Осветнти Сиице РЕЗЕРВНИ ИЕШАДИЈСКИ КАИЕТАН ПРОФ. 1' ЈОШ СШЈШЋ-Шаршенац КОМАНДИР ЧЕТЕ У XIII. ПУКУ ТИМОЧКЕ ДИВИЗИЈЕ ДРУГОГ ПОЗИВА. Добар човек, иеираван и честит грађавин, ваљан и сиреман просвотни радник, одушевљен родољуб и храбар војник, Јован Станојевић Шаркаменац је несрећне судбине, да падне не на бојном пољу већ да подлегне гадаој и подмуклој бољци — колери. Био ]е у свима окршајима и љутим биткама, борио се херојски на Куманову и Битољу, на Криволаку, на Вардару и Брегалници не жалећи живот предњачио је својим војницима водећи их нобедама над непријатељем. И баш онда кад је ерећно нрошао кроз наклену ватру, остао жив од пљуска куршума и шраннела, и од оштрица бугарских бајонета, када је доживео да види сломљена и нобеђена и другог неоријатеља, пао је као жртве опаве болести, којаје толике драге нам животе наших храбрих војника покосила Јован Станојевић син је тимочке Крајине. Свршио је филозофски факултет у Београду, положио професорски иснит и радио је као савесан и спреман наставник васнитајући српску омладину солидним знањем својим и примером свога исправнога и ничим неокаљаног живота. Био је примерно честит човек и савееан нросветни радник, а необично скроман и повучен. Био је од оних ретких људи, који су задовољни својом судбином, будући увек скромних захтева у животу, не тражећи ни свечана признаља, ни награде, ни боље положаје. Генерације, које је он васпатао, сећаће се с пијететом љеговог савесног рада и л.убави према школи и омладини. Волео је Отаџбину своју изнад свега, и без разме-

тања са евојим родољубљем он је с истом скромношћу, бескрајном љубављу према земљи, похитао у свети рат. Борио се као резервни норучник и командир чете у XIII. пуку тимочке дивизије И-ог позива. У првом рату је добно за резервног капетана. Тако је дочекао други рат готов да да живот свој за ослобођену српску земљу. Јован Станојевић се храбро борио на крвавоме Ериволаку. Тешка болест отела га је из редова његових војника, које је тако храбро предводио. Подлегао је бољци 6. јула у 46 години у Велесу. Умро је с једином утехом: да је не само доживео већ и храброшћу својом допринео да види освећено Косово и покајану Сливницу. Смрт његова удар је највећи за породицу. Али и земља ће осетити да је изгубила честита човека, савесна и вредна јавна раднака. Нека му је лака ослобзђена српзка земља, за коју је главом платио, и нека му је трајан спомен међу нама!

Награда за пожртзовање — Наредба пинистра војног за еву војску Редов 2. чете 4 батаљона V нешадијског пука I позива Милоје Николић, из Леовића среза азбуковачког округа подринскбг, рањзник са Врегалнице, одакле је донео пет рана и при удару „прса у прса“ и шесту рану бајонетом, учинио је у IV резервној болници у Београду још веће јунаштво душе. Сетав се значаја и улоге својих старешина у борби, у тешким тренутцима, када су нада и очи подчиљених управљене на свога вођа, пун пожртвовања, и готов да и овако рањен још помогне и официру живот спасе, дра< говољно је нонудио да се са њега скине један део коже и нришије преко ране теш.со рањеног артиљеријског кане• тана Радивоја Радоеављевића, рекав: „Сеците с мене што више, само нека капетан остане жив“. Оволико пожртвовање за свога старешину није остало незапажено и.од стране Врховног Команданта ББ. В. Краљ благоводео је указом евојим од 26. овог месеца одликовати редова Милоја Николића високим одличјем —- Одреном Карађорђеве Звезде IV сгепена, а и Министарсгво Бојно наградило га је са 1000 динара. Јднаци , Са радошћу и највећим задовољством саопштавам и овај јединствен пример пожртвовања витешког вам друга Милоја, чије груда сад краси Карађорђева Звезда. Ооветници Косова, јунаци са Куманова, Присата, Алинаца, Бакарног Гумна и Битоља, јунаци за Једрена и Арбанашких планина, витезови са Јадрава и Брегалнице, са Босиљ града и Власине, Велоградчака и Видина, дични соколови Српства, који крвљу и златним словима исиисасте светле стране у историју Србинову, који херојским делима пронесосте славу српског оружја по целоме свету, поносите се и дичите и овим примером пожртвовања и љубави нрема своме старешини. Моје је најдубље уверење да народ, који и оваке соколове гаји, може ведрим челом да гледа у своју лепшу г сјајнију будућност; војска која и овакве хероје има, непобедна је ма пред каквим непријатељем била. Са тим узвикујем: Да живи наш Врховни Командант Њ. В. Краљ ! Да жипи храбра српска војска ! 30. јула 1913. год. Министар војни, Београд почасни ађутант Њ. В. Краља ђенерал Мив. Божановнћ с. р. •л* Ми смо у 24 броју опширно описали леио дело овог храброг војника, који је показао толико л^убави и самопрегоревања према старешинк. Донећемо и слику, која приказује, како начедник министарства војног, ђенералштабни пуковник Никола Сгефановић, у прнсуству вредне болничарке, уважене супруге пуковника Дамњана Поповића, команданта утврђеног пиротског логора, на јунака ставља знаке заслуженог одликовава Карађорђевом Звездом.