Балкански рат

Страна 430

БАЛКАНСКИ РАТ

Број 27

шевљени Срби а међу њима и племениги јунак Станић. И он положи свој витешки живот на олтар Огаџбине, бранећи право и слободу Србинову. После издајничкога напада „браће“ Бугара, који намераваху да отму крваво стечене тековине Србинове и да укину слободу Србинову у Маћедонији, он први полете у бој са својом четом Запојен још од рана великом идејом слободе Ср бинове, коју је волео изнад свега, постао је њеним заточником. Имајући у виду, да још многа наша браћа немају слободе, и да се она може извојевати само удруженим снагама, постао је велики поборник идеје уједињеног Југословенст ва. Сав се био посветио раду на тој светој идеји. Сваким средстзом. које би служило том циљу послужио би се, Такоједно средство било му је соколство. Схвгтивши правчлно значлј Соколства, које је много допринело ширењу те идеје и зближењу Југословена, што се толико нута манифесговало у соколским слетовима — постао је његовим најврснијим члаком. Од тада се сав носветио соколској идеји, радећи свим силама на њепом остварењу. Соколство му је било све и сва. Њему је дзо на службу сву своју младићску енергију, своје силе, своје одушевљење. Да би-Соколство могло да послужч своме циљу, старао се с другим одушевх 4 еним омладинцима да га уздигне на достојну висину, те је он био један од о них активних радника који су успели напорним и ис трајним радом да уздигну српско соколство до овзга Р1аиедо1ски ш ћовеш — ЦШ — квђелија је проклаповала једннство српског народа од Буднпа до Болуиа На великом састанку првих и најугледнијих грађана Ђевђелије и околине, који су до сада, по заблуди и гш сили околности, припадали у нрквеном погледу егзархији, донета је 27. јуна једнодушно и с иајвећим одушевљењем ова одлука: „После ослобођења нашег од петвековног ропства, грађани вароши Ђевђелије, по одржаном благодарењу у овдашњим црквама, сакупили смо се да изјавимо национално осећање Мучени и кињени разним пропагандама; злостављани и терорисани са сгране бугарске револуционарне организације, ми смо морали до данас признавати егзархију, само да би сачували своје животе. Али данас, када смо осетили благодет дароване нам слободе, од стране храбре српске војске и Њ В Краља Србије; и, увидевши да смо ми са овом храбром војском један народ; да се од оних добри^ и племенитих људи не разликујемо ни језиком ни обичајима, ми, слободни грађани в?роши Ђевђелије, слободно изјављујемо: а) да смо из свег срца благодарни храброј српској војсци која је жртвовала своје животе ради наших живота и ради наше среће; б) да од данас прекидамо без бојазни сваку везу са бугарском егзархијом и прилазимо Српској Самосгалној цркви коју ћемо од сада чувати као своју највећу светињу; в) да смо у свему и потпуно солидарни са нашом браћом из Србије; и г) да данас, сакупљени овде, најсвечаније изјављујемо и ироглашујемо јединство нароца н цркава и да ћемо сви заједнички и најискреније радити једино за величину и славу наше Српске Државе. Одушевљено сви кличемо: Живела заједиичка н?ша Отаџбина Србија, и цео српски народ! Живео Њ. В. Краљ Петар I. Живео Њ. В. престолонаследник Александар! Живела храбра српска војска, осветница Косова и Сливнице! 11

степена, на коме се данас налази. Сваку могућу жртву подносио је ради оснажења српскога соколства. Будући такав, са највећим одушевљењем примио је глас да је наређено, да се војска мобилише, да би се ослободио бар један део потлаченог Српства. Са својом четом је срећно и јуначки издождо све борбе од Куманова до Бигоља с вековним непри]атељем срп ским Иронија судбине је хгела да он погине у борби с људима који су били дојучерањи савезници а и бра ћа, с људимз, од којих је он као ј/нак добио и награ ду — лавзров венац Годиие 1910. био је на слету со колском у Софчји. Ту је на гилнастичким утакмицамз добио другу награду — лаворов венац од браће* бугара Нз тракамз венца сгајао је натпис; „Ју.иаку Сре'Г( ну Станићу." Ти људи угасили су овај млади живот, пун идеала, снаге пун уверења у југословенску заје дницу, којој је свим срцем својим служио, али се то уверење з цело било р спрштзло пред гадним взрварским нападом Бугара. У мучком нападу Бугара, он је, као командир чете, предводио бомбашко оделеље код реке Брегалнице. Тада га је погодило таме непријатељско и задало му тешсу рану у трбух к.оја га је у тјлико више тиштила, што је долазила од иегдашњег брата. При преносу за Куланово испустио је своју пдемениту душу и сахрањен је код кумаиовске цркве, одакде је пренет у родно му место Ниш Сдава ти храбри и јуначки Цукићу. И. 3. Онпоновнћ.

Тшп сршн пиш и |»1а — Егзархнсте се пистои враћају у своје српско јато Становништво града Кавадара и тиквешкога краја, које је до сзда, под притиском комитског терора припадало бугарској егзархији, свечано се одрекло егзархије и вратило се у крило сриеке православне црхве, вратиле су се заблуђене овце у свој стари тор. Дан повраћаја Тиквешана у њихово српско јато био је дан највећег празника у Кавадарцима. Иницијативом највиђенијих грађана Хаци Васиља Несторовића, Трајка Шанпевића, трговаца. Глигора Анастасијевића, адвоката, Бориса Мичевића, бив. бугарског учитеља 21. јула је у Кавадару био импозантан збор свештенства и грађанства, на коме је донета једногласно ова одлука: „После нашег ослобођења из [петвековног ропства тиквешки слободни грађани скупили смо се данас, 21. јула 1913. године, на сред чаршије, да после одслуженс службе у цркви Св. Димитрија самостално и слободно дамо израз иаших националних осећања Ми смо сви до сада по заблуди били жртва бугарске пропаганде и терора бугарских комитета. Ми смо признавали бугарску егзархију; али после заједничког живота са оспободилачком српсхом војском увидили смо и осведочили се сами непосредно да смо ми по свему ближи српском народу,,да између нас и Србијанаца нема нпкакве разлике, ни у племену, ни у вери, ни у језику, ни у обичајима. И зато, пошто смо саслушали говоре наших првих људи решили смо да овде, јавно и пред Богом и пред људима, из свег срца и душе изјавимо: 1. ) Да смо ми крајње благодарни српској војсци која је, подносећи толике жртве, учинила крај турском ропству, и нама донела слободу, највеће благо човеково. 2. ) Да од данас прекидамо сваку везу са бугарском егзархијом и прелазимо српској државној православној цркви и да ће мо њу једино признавати. 3. ) Да смо у свему потпуно солидарни са нашом браћом и ослободиоцима Србима, и да, проглашавајући јединство народа, изјављујемо да ћемо сви заједно радити јрдино за величину и славу наше српске државе. Са искреним одушевљењем сви кличемо: Живела уједињена Србија и Српски Народ! Живео Њ. В. Краљ Петар I ! Живела Српска војска!"