Балкански рат

Страна 420

БАЛКАНСКИ РАТ

Број 27

РЕЗЕРВНИ ПЕШАДИЈСКИ МАЈОР

1* ПАВПЕ МДРИ1 КОМАНДАНТ III. БАТАЉОНА, VII. НУКА III. ПОЗИВА СЛАВНО ПАО КОД ВРАТАРНИДЕ. Мајор Марић јо учеотвовао у сраско-бугарском рату 1885 године. Тада му св допала војска и војначки живог, па је остао у њеним редовима дотеравши до чина капетана прве класе. Нре неколико година отишао је у пензију и као пензионер изучио је зубио лекарску технику и као зубни лекар радио је неко време у Крагујевцу, а по том се преселио у Београд. Када је наређена мобилизација он Је добио команду над батаљоном трећег позива седмог пука. С батаљоном био је на служби на северној граници. Дужностје вршио на потпуно задовољство старегаина, те је за ревност награђен чиеом резервног мајора и одликован сребрном ме даљом за ревносну службу. Када је седми пук трећег позива одређен у састав Тимочке Војске мајор Павле је отишао на челу свога батаљопа, храбро се борио са својим Београђанима, који су се сјајно показали и јуначки је нао 25. јуна код Вра тарнице. Учесник у сливничкој борби био је срећан што Ј'е крвљу својом снрао сливничку недаћу. Слав '1 му! * Н9 бвјишт?, иада бо]а. — Од Жнв. 0. Дачића (СВГШЕТАК) На Грленскнп положајипа, 23. јула 1913. Силазимо и у саму дубодолину, која раздваја ноложаје на Црноме Камену и Калиманској Чуци од оних на Грлени. Иењемо се и уза самв Грленске Чуке. И опет нас нико не узнемирава Идемо друмом, који је разривен гранатама; газимо но трави, која је натонљена крвљу; нромичемо кроз житаре и стрњике, које су засуте шраннелским зрнима, и нико се не нервира нико да уздрхти, нико да укочи поглед, као што нам се дешавало само неки дан раније, кад смо пратили фијукање разорне гранате кроз ваздух и гледали, укочених зеница, како нам јури у сусрет као нека огромна црна тичурина, стрепећи да нас не зарије у земљу или, после кад се распрсне, не понесе као вихор горе у ваздух.

Долазимо већ на домак ненријатељских пешачких ровова. Ту смо на етотиву, на педесет, па и на двадесет метара далеко од љих. Видимо пушкарнице, кроз које вире челичне пушчане цеви; гледамо противника, који нас стреља очима, и чисто му на лину читамо гнев, што не може, бар сада, кад смо му ее овако примакли незаклоњени, да оспе плотуне на нас. И осећамо неко задовољство што смо ту, у непосредној близнни противнику. Али нас то задовољство брзо оставља. Мало ио мало па нам све то постаје равнодушно, монотоно, досадпо. Нема опасности, па нема ни дражи. Оно је било уживање: кад нретрчавамо из рова у ров; кад се принијамо уз грудобранда се заклонимо од шрапнела, или кад се устресамо и од саме помисли, да међу нас упадне разорна хаубична гра ната, и да за Ј - едан тренутак наирави од нас нотврђу кашу од земље и меса, зачињену крвљу. Нема више шрапнела, да се исиред нас и око нас ките као беле руже, па нема око где ни да се заустави. II наши коњи као да еве то осећају, па и они оборили главе и тромо корачају. Нема као оно до нре неки дан. да фрчу, да конају ногом, да унезверено гледаЈ - у око себе и да се пронињу. Ни за разговор нисмо некако више орни. Махом ћутимо и у мислима поново прежнвљуЈ'емо све оно, што смо носледњих дана претурили преко главе по тим ноложајима, по којима се сад тако безбрижно крећемо. Тек цо неки еамо прекине ћутање, указујући на ово или оно, и подсећајући на по што шта, што се тако екоро ту цогодило, а што нам сад већ изгледа да је било у давној прошлости. — Пази, како су разорне изриле ову ливаду, — ноказује неко другоме ливадицу испод самога Црнога Камена, која је доиста сва била изривена од граната. — Море, што нас овде окунише десетога! — подсећа нае други на борбу од 10. јула, кад нас ту на Црноме Камену просто засуше шрапнелима. И онда опет настане тајац. А докле је била борба, кац год смо били на положа' јима, били емо готово сви раснодожена за говор и разговор, на је често било и шале баш онда, кад је било највише опасноети. И наши су сад утврдили положаје, на којима их је застало нримирје. Са оно мало пионирских алата, што еу га имали код себе, наши су војници избраздали оне коее и ћувике. У камену су усекли ровове; од камена и земље подигли грудобране, на којима су наоравили пушкарнице; над рововима су направили блиндаже, да им ни шраннел не може досадити; па су још све ровове повезали саобраћајницама, тако да од сада на овим положајима више не ћемо имати обичну пољску војну, него ирави опсадни, тврђавски рат, јер смо од наших ноложаја за ово кратко време направиди, нијуком и ашовом, праве неосвојне тврђаве. Бугари гледају шта ми радимо, па одмах то исто и они чине. Тако, наши коиају дугачке ровове, због саме нрироде терена на коме су; Бугари то виде и одмах евоје ровове, који су били за десетине, продужују, везују један с другим, и тако их издужују у неиравилне линије. Наши праве од грања настрешице над рововима, да се заклоне од сунца; Бугари то опазе, али не знају циљ овим настрешицама, иа одмах окитише своје ровове пободеним 1 ранама. И тако то ненрестано бива. II ако је примирје, наши су непреетано у рововима. Пушке су намештене у иушкарнице. Довољан је само један пиеак звиждаљке, па да на целоме фронту загрокћу нушке. Питам војнике зашто не изиђу мало из рова, да се сунчају и одморе. Они се емеше и одговарају: — Нека, нека, добро је и овако. Боље ;е да смо сваки час спремни за борбу. — Па сад је иримирје? — шалим се ја. — Ако. Бугари су готови на све. Више нас неће изненадити.