Балкански рат

Број 29

У СЛИЦИ И РЕЧИ

Страна 463

Суда била је верно престављена на Рајчанском Риду. Уж с се отварао на све стране. Бугари нису ни мало штедили своју артиљеријску муницију, јер не само да су гађали поједине јединице, водове и десетине које су претрчавале тучени простор, већ и поједине војнике. Први басамак преко кога су се спуштали врстачно био ји тучен тако страшном ватром, шрапнелом а нарочито гранатама, да је тај басамак за кратко време био формално изоран гранатама. Па ипак ни један војник ни тренутка није застао. Поред свег ужаса слика је била дивна. Изгледало је по ономе како поједини водови и чете у најбољем реду прегрчавају и губе се у мртав угао — по ономе што их та смртоносна ватра не ремети, ке растројава, већ у најбољем реду као да на егзициришту раде пзгледало је да се врши маневар на Рајчанском Риду. Али нас је груба стварност уверавала да се води огор чен рат, страшнији и крвавији него икада што је био Свежи лешеви већ су покривали камењар, лешеви са патњом на лицу, отвореним устима, с грчевито стиснутим пушкама, умрљаним крвљу. знојем и прашином. Умиру незнани јунаци без бола, без јаука о чијим личним делима историја неће да зна. Код рањеника нема јаука, нема уздаха. Кошуљица од гранате му однела руку и колено, он се грчи, шкри пи зубима па ћути Другом зрно пребило обе ноге, долазе носиоци рањеника да га носе на превијалиште. Он им показује рањеника коме крв цури из груди и вели: „Њему је теже, њега прво нос’те!“ Догађају се епизоде сличне оним ратним епизодама из Наполеонових ратова и из доба Фридриха Великог, оне епизоде у чију смо истинитост по мало сумњали. Човека подузимају неки пријагни осећаји, јер види да пролазе велике историјске слике, да се догађају велики догађаји. Нигде негативног примера, свуда јунаштва, свуда се осећа и види само дужност према Отаџбини, која се чита и на лицима мотвих и рањених Осећај дужности је јачи од страха, од умора, од смрти, — од свега. И зато иду лако рањени напред непревијени, докле им црвена, свежа крв боји поцепане и ка љаве рукаве. Официри се не крећу тамо где им је место, позади својих јединица, већ напред у стрељачком строју или предњим редовима. Капетан Н. обзмро је од умора, изнурен је до крајности; али је он ипак наслоњен на руку свога ордонанса у стрељачком строју своје чете, блед, гологлав, са раздрленим грудима и непрестаним узвиком „напред напред јунаци!‘‘ Та сли ка као да електрише његове војнике који се са неве роватном брзином пужу уз стрми камени нагиб предпослелњег басамака. Гледајући све ово и највећи песимиста почео би да се узбуђује, да га обузима ретки занос. Наша артиљерија, пласирана код села Бучиште и Ноакази отвара смртоносну ватру на непријатељске батерије, које моментално прекидају ватру, да је после у брзим рафалима опет отворе Ништа није било нео пажено од непријатеља, сваки наш покрет био је виђен и тучен Вис код села Бунеш, куда је нападао XXI. пук, формално је горео од силне артиљеријске ватре. Но при свем том XIX пук је напредовао Предњи делови већ улазе у зону пешадијске ватре. Зрна пролећу. Војници се махинално погурују и у скоковима прилаза све ближе и ближе. И с наше стране ватра се отвара, само је доста слаба јер је даљина 1300 м Пењање се продужује и даље са малим ско ковима, пошто усљед стрмог нагиба последњег баса мака и надвишавање глава, које је непријатељска пешадија посела, непријатељска ватра, и ако је била даљна, ипак је била тачна. Хладнокрвност не напушта никако чак ни регруте који су увршћени у борбене редове између старих. Охрабрени примером десно и лево од себе и најузбуђенији остаје равнодушан према посмртној песми не-

пријатељских зрна. Нишани хладнокрвно као на стрелишту цени остојање, поправља гајку, мења сгав за гађање. Више њих гађају стојећи, јер из става клечећег не виде непријатеља, а они су добро упамтили „теорију“ кад се из става лежећег не види мета, клекне се или устане, јер прво треба видети мету па гек онда смањити своју сопствену мету. Ка рањеницима и мртвим друговима не креће се нико, сем носилаца рањеника којима је дужност да се о њима брину. Сзаки зна своју дужност и сваки је врши. Пољске батаљонске и пуковске резерве посгепено су све ближе и ближе предњим деловима. Митраљези ношени на рукама односе се напред у стрељачки строј и кроз кратко време чује се њихова сува писка. Пушчана ватра са обе сгране постаје све јача и јача, помешана са грмљавином топова Вече се полако спушта, сунчани зраци већ бацзју последње зраке на Ра'чански Рид. Вечгрњи ветар расхлађује, освежава заморене и изнурене војнике Слабији предњи делови непријатељски, који су били посели предње окомке положаја ради тучењз појединих мртвих углова и јаруга, повлаче се на главну линију оцбране. Наши их гоне са узвиком „ура“ брзом паљбом. Мрак се спушта: месечине нема. Први борбени редови XII. пука су на 600 м испед стрме централне главе. Предњи делови XI пука су подишли левом крилу — јужној глдви — но услед тога што су били тучени бочном ватром са ценгралне глава, били су нешто даље. Што значи да је централна глава такгички кључ положаја, јер тек са њеним падом пада јужна глава, као што се олакшава и даље наступање XIX пука који је због стрмог земљишга и јако тученог брисаног простора од села Бунеш нешто мало заостао. У таквом распореду затекла је нзћ све пукове. Ватра се утишала. Војници праве заклон од камења, пошто се од земље апсолугно није могло, јар је земљиште сам камен. Тако рећи за трен ока огромне камене линије у више редова онасивгле су главе као обручи. Војници уморни од силних штрапаца, гладни и неиспавани неколико ноћи, полегали су потрбушке позади својих каменит заклона, дремљчви али их је ипак сваки шум свака реч суседа или старешине трзала, те је сваки још јаче притезао своју пушку, која је иначе — наслоњена на камени грудобран — била спремна за дејство Ноћни напад с наше стране није био намераван с гога што је наша артиљерија тр.бала још да туче непријатељску пешадију у доминир јућим опкопима, као и да држи у шкрипцу непријатељску артил.ерију, те да на тај начин да могућности својој п шадији да изврши јуриш. — Ноћ између 20 и 21 била је мрачна. Тишина је трајала до 10 сах., а верзватно да би и дуже трајала да се непријател^ није уплашио од патрола посла тих из 2. батаљона XII. пука, из ботаљона који је био најближе непријатељу. У досадањим борбама овог рата ми смо дошли до једног уверења, а Бугари до запрепашћења. Ми — да Бугари не смеју да сачекају нож; а Бугари — да Срби радо врше ноћне нападе и још радије „иду на нож“ ! „У страха су велике очи“,паиБугари живећи непрестано у страху да ћемо извршити ноћни напад, плашише се од пагрола и одједаред осуше брзу пушчану и рафалну топозску паљбу. Настао је прави пакао, изгледало је као да се небо провалило, да је настао дан Страшнога Суда. Наши војници згрчени поззди својих заклона, обезбеђени од непријатељске пушчане ватре, са стиснутим пушкама, били су мирни и не одговорише на ватру. (свршиће се )