Балкански рат

Број 20

У СЛИЦИ И РЕЧИ

Страна 453

ног пука отночеше продирање кроз камењар. Расути, као козе верући се, кријући се од камена за камен наши војници наступали су успешно. Бугари су одговарали све слабије и све мање -*■ остала је само заштитница, главни су делови били у одступању. Кад су се први борбени редови приближили твр* ђави и главном редуту па 200—300 метара залепрша се на утврђењу велика бела застава. Но наши пуни.искуства са тим белим заставама нпсу прекидали паљбу и ишли су напред. Најзад 9. јула у 8 и по часова изјутра две чете трећег батаљона избију на главни редут, а једна чета већ се докопа предњих кућа вароши. У исти мах нзби на редут и командант 3. батаљопа 3. прекобројног пука капетан Недељко Милић и задржа три чете, а четврту посла да гони одстушгјућег непријатељз, који је одстуиао кроз саму варош. По заузећу редута и тврђаве командант трећег батаљона послао ,је извештај команданту одреда, који је и сам после 15 минута ушао у варош. Командант трећег батаљона одреди једну чету, кој х је пмала да носедне редут и тврђаву, а са две чете уђе у варош успостављајући ред и постављајући страже пред државна надлештва, војне зграде и магаципе. Пола сата затим дошао је и 2. батаљон трећег прекобројаог нука, а мало затим и лева колона. Грађанство је необично весело дочекало српске трупр, обасипајући их цвећем и венцима и кличући им: „Добро дошли ослободиоци наши“. Комапдант одреда наредио је комапданту трећег батаљона да успостави ред и да објави да је свакоме загарантован живот и слобода, да се отворе радњв и кафане. — Ношто је то објављен), настало је пописивање државних зграда, војних магацппа. Најзад око 10 часова пре иодне председник општине у Белоградчику Ђорђе Васиљков објавио је да је од данас варош у српским рукама и да се свако врати своме дому и послу, а у 11 часова стигле су у Белоградчик трупе 8. пука трећег позива из одреда, који је био нод комаедом г. потпуковника Ђорђа 'Јзорђевића. У исто време командаат одреда известио је комаиданта друге армије, генерала Степановића, да је Белоградчик пао, наглашујући на очито да је у освојееу варош ушао нрви 3. батаљон ртрећег ирекобројног иука, нод командом капетана Недељка Милића.

ПНЛНИ Ш011Р1А Када нам синови дођу са бојишта, Запојени: славом, к’о мирисом цвеће, Уморни и лепи и жељни огљишта Мпоги, што одогае на ратна војишта, Вратити се нама, вратити се неће. Они су остали испред Куманова, Мердара, Прилипа и око Битоља Као мртва стража поколегва нова, Ко живи гробови, као златна слова, Ко довршен завет са Косова Поља. Они су остали и код Елбасана, На Љешу и Скадру, крај Јадранског Мора Н њихове груди са седамнест рана Позивају себи децу нових дана Одбеглу слободу пробуђених гора. Они су остали на Ретким Буквама, Око Брегалнице и Велбужда стара, Бранећ’ своје земље од навале срама, Од пљачкашке хорде и крвавих кама, Од отровне мржње потмулих Бугара,

Када нам синови дођу са бојишта, Наћи ће загрљај и дочек и цвеће, И још топла, знана и жељна огшишта, Али место оних са ратног бојишта ПГто нам се вратити никад, никад неће Што за зеМљу мреше што их земља узе Доћи ће црнина, бол, јаук и сузе И вечно сећање за надгробне свеће.

Осветнкцп Ноша н Слнвннце

ПЕШАДШСКИ ПОРУЧНИК

V Р1НХЗКЛ9 Стонковић водник у II пуку кнеза михаила ЖРТВ V МУЧКОГ УБИСТВА КОД СКОПЉА ПЕШАЦИЛСКИ КАПЕТАН | Светолик Станимировић (1едамнајеети пешадијски пук у овоме рату вндно ее иетакао, он јо био част дринске дивизије и поное српске војске. Али је нук своје успехе платио неоцењеним жртвама у најбољим својим официрима и војницима. Један од јунака овога пука, чије ће име трајно живети, јесте нешадијски капетан друге класе Светолик Станимироваћ, командир треће чете, четвртог батаљона 17. пука. Светолик је Београђавин, из угледне палилулске куће. Волеоје војску и млад јој се посветио постигавши у њој завидну каријеру. Као одличан подофицир, по положеном официрс.ком испиту, унапређен је 1903. године за активног нешадијског потпоручника и одмах је премештен у ваљевски гарнизон у коме је провео све време своје официрске службе до поласка у рат. У миру је био не само марљив радник у својој чети но се обилно заузимао за опште корксне послове. Он је у Ваљеву био један од највреднијих и друштву најпреданијих чланова и првака соколског друштва „Душан Силни". Све што је добро и корисно он је радо нригрлио и својим скромним силама искрено помогао, те је био и у своме кругу и у грађанству један од најомиљенијих сфицира. У турскоме 1 ату учествовао је на Куманову и на Бакарном Гумну, где је био рањен од шраннелског зрна у образ, По оздрав.љењу вратио се у команду и са својим пуком пошао под Скадар Црногорцима у номоћ, те је том приликом имао да издржи и нападај „Хамидије“. У рату с Бугарима јуначки се борио али за мало, јер је пао првог дана борое, 17 јуна, око 2 часа по подне. Иогођен шрапнелским зрном у главу остао је на месту мртав, пред Штипом на Јежеву Пољу, где је остао да вечан сан почива у аемљи, којој је својим животом, откупио слободу. Нека је вечан [помен симпатичном добром и племенитом капетану Светолику!