Балкански рат

Број 32

У СЛИЦИ И РЕЧИ

Страна 499

лећи један другога. Осећали су, да нам је положај много лакши но у први мах. Видели су, да оне непријатељ,ске напоредне колоне, које су ницале са свију страна и бесомучно викале „ура", сада леже заклоњене за мртваце и шаку земље немајући оне многохваљене бугарске храбрости, да налете „на нож“. Победа нам се смешила ако беше још далеко од нас, Горели смо од нестрпљења да прићемо у контра-напад. Али наредба је гласила: место не напуштајте ни по коју цену! И остадосмо у рововим - ’. Док су Бугари, у први мах, сву своју снагу употребили за напад на центар, дотле је наше лево крило које је под командом активног потпоручника Будимира Ракићевића осигуравало наш леви бок и бранило излаз из јаруге, тек по неку пушку избацило и више осматрало кретање непријатеља. Али када су непријатељски делови, тучени са центра, почели да се заклањају силазећи у јаругу, одважни потиоручник Ракићевић изненадио их је плотунском ватром, да су се запрепашћени Бугари окренули и бацајући лружје и спрему. опет са узвицима „ура!“ почели бегати као обезглављсни. Њихови официри гађали су их револверима и враћали натраг у ланац, Ракићевићев одсек, за који се командант, капетан Завађил. бојао да не попусти јер је малобројан, испуњавао је свој задатак одлично. Нешто мало касније, после напада на наш положај, напала су слаби ја Пугарска оделења и позаду Жедиловске Косе, батаљон XII. пука. Ту су отворили и митраљеску ватру, но без успеха, јер су их храбри дванаестаци убрзо нагнали у бегство Око 5 часова почеше нас тући и топовима. За час читав наш положај био је обасут шрапнелима и разорним зрнима пољске и брдске артиљерије, која су раздирала Славов Врх. Гађали су прецизно, јер су им батерије биле удаљенсоднас на непуних 3000 метара. Под заштитом артиљериске ватре њихова пешадија пређе поново у јуриш. И опет је била одбијена. Наше батерије са положаја Сведе Воде — славна Трифковићева батерија најусиешније задржаше њихове резерве и не дадоше им ока отворити. Ту нам и наши топови и ако беху јако удаљени, доста помогоше. Ади зато непријатељска артиљерија одговори рафалом. Више места, гце је био капетан Завађил, расирскавали се шрапнели један за другим. Не мичући командовао је он с тога места све до храја борбе У доњем рову управљао је пушчаном ватром капетан Мијатовић, који је био највећи јунак тога даиа. Јер када су око 7. часова почела падати на 3 — 4 корака испред и иза њега разорна зрна петнаестосантиметарних бугарских хаубица, он је, свестан тешкога али одлучујућега положаја, бранио у исто доба и положај од бугарске пешадије предходећи војницима личним примером. Једно разорно хаубичко зрно просто га је претрпало шљунком и каменом но он се одмах извукао и онако изгруван и изломљен даље командовао четом. И каца је на три корака од њега граната погодила сам ров, убила два војника, једног избацила из рова а тројицу контузовала, капетан Мијатовић само се насмејао и викнуо: „Нек да Бог шта хоће! Свака не погађа!" И својим нагановцем гађао је дрскога нападача, који се усудио да се довуче у зону револверске ватре. И ако је смрт свакога момента замахивала својом косом више његове главе, он је остао до краја хладнокрван, као да га се баш ништа не тиче све ово, што се око њега догађа.

к Е. ЏЛ

У горњем рову, десно од мене, борио се активнн поручимк Милош Антонијевић. Мало дал^е од њега, са брзометком у руцп б.мо је резервни потпоручник Витомир Гајић,, учитељ, који је соколио војнике око себе и највише допринео, да је ватра и из горњега рова наносила непријатељу страховите губитке. Око 10 часова пре подне, по налогу капетана Мијатовића. извукао сам се из рова и допузио цо команданта извештавајући га, да мањи број Бугара улази у шуму испред леве јаруге и оданде гађа са дрвета. Командант ме пошаље иа лево крило чете XII. пука која је од поноћи непрекидно лежала позади нас у резерви, да јавим воднику, да две десетине упути у шуму и спречи непријатеља у надирању. Спуштао сам се косом да извршим наредбу баш када је непријатељска хаубица највише дејствовала. Ио фијуку једне гранате израчукао сам, да ће она пасти негде близу мене, за то одмахприлегнем спреман на најгоре. Истога тренутка чујем страховит пуцањ и када сам подигао главу, видео еам на пет корака испред себе раскомадане удове једнога активног потпоручни ка из ХП. пука, кога јс граната по годила по сред трбуха. Још нисам добро ии погледао око себе, када осетих на плећима страховит уда рац. Низ леђа ми се у исти мах скотрља приличан камен, кога је разорно зрно бацило у вис, те јс после погодило моја плећа. Дигао сам се одмах и онако погрбљен из вршио командантову заповест. У подне непрпјатељска артиљерпја прекинула је паљбу, сигурно у уверењу да је даље гађање без ика квог циља. Њихова пешадија повукла се око 1 часа по подие, поражена, утучена. Тек десетак комита остадоше у шуми и с времена на време избацили би по коју пушку. Око 5 часова и они се смирише. Пред вече спустио се командант у доњи ров, честитао капетану Мијатовићу на јуначком држању, називајући га јунаком и витезом, а за хвалио се и свима војницима на храбром држању. Патроле, које одмах упутисмо за, непријатељем, донеше 89 бугарских пушака и силну спрему и муницију. Избројаше 180 мртвих Бугара које њихови не могоше собом одвући. Доведена су и два рањена Бугарина, од којих смо дознали, да су тога дана нападала на нас два батаљона славног једренског 59-ог пука под командом потпуковника Атанасова. Рањеницима је одмах указана лекарска помоћ, а мртви су још исте ноћи покопани. Бели крстићи које су војници ножевима истесали, обележавали су гробове палих јунака. Командант XII. пука одмах нам је честитао „на славном држању“ п од команданта батаљона тражиб, да заслужне војнике предложи за одликовање и унапређење. То исто је затражио и командант IX. пука. 7. и 8 јула Бугари су нас поново напали. Но већ слабије. 14. јула сменио нас је са Славова Врха батаљон IX. пука и ми се вратисмо на Царев Врх, где смо ушли у састав нашега пука Сивкп И. Косић.

РУМУНБКИ

Наше вој

пукозник Божидар Терзић КОМАНДАНТ ШУМАДШСКЕ ДИВИЗИ1Е Међу онима, који су у овим ратовима имали дужности с највећом одговорношћу, а могу мирне савести себи рећи, да су општој ствари у истини корисно