Балкански рат

Број 33

У СЛИЦИ И РЕЧИ

Страна 515

Да су Бугари до ногу потучени, и претрпели пораз сведочи факт, да се 25. јуна није могао приметити Бугарин. А од 25. —30. јуна једва да су се освестили од батина, зашто су морали да напусге границу на Дешчаном Кладенцу. Нека је слава погинулом хероју капетану Николи А. Станковићу, и хвала пуку храбрих наших трећака и његовом команданту на јуначком држзњу. Костурскн.

шињ;

'шшШм

Ш Штт > ■■Јч' ■ ■

Еша паМдонског ссаа — После два рта Мало, убого село Смиљанци, шест часова хода од Радовишта, симболизира сва маћедонска села у ко јима се скоро годину дана убија, пљачка, стрепи, кроз која пролазе четири војске и то не по једанпуг. Неки други! Не Турци, не Бугари, не Грци. Дошли Срби Све се разбегло у планине које су се надвисиле над селом из којих се чује вречање коза и шум лишћа. Раније су само неки избегавали; сад кад је наишла још једна војска избегли су били сви Једва су их били уверили да им наши војници доносе смирење. Вратиле су прво старице са унучадима. Јадне, изнурене, савнјене баке са уснама увученим у уста, као знаци да су зуби одиграли своју улогу до послецњзг чина, воде по троје четворо деце и презају од камичка који се откотрља. За њима су дошли старци, плашљиви старци великих косматих брада, мирни, заплашени, али изгледају равнодушни, јер је страх унутра у души. Млађи људи се нису још спустили; младиће су отерали Бугари у војску. Такокажу Али не умеју да објасне оне пуцње овда онда... Лепо окречена, оииска собица са обавезним дрвеним плафоном, необлепљеним даскама пуна је људи поређаних свугде поред зида, на миндерлуку старог српског стила. Уз један део зида нема миндерлука. Над њим је, близу тавана, свугде унаоколо собе, полица. У угловима су троугле полице на којима су вретена домаћице, послужавник, клипови од кукуруза и једна птица од плеха играчка малог Арсе, домаћиновог сина, који, правећи стереотипни дечји гест прстом о усне, радознало и уплашено посматра овај необични скуп. Ови стари људи имају тако мало речи и мисли. Нешто несложено, примитивно, себарски просто, је у њима. Једном седамдесето годишњаку су јуче Турци убили сина — Убили га, каже он обично, некако пословно, као кад би казао: „Он руча“. Данас су га сахранили, и он ето мирно, хладно говори како од сад треба да буде мир. Он не зна шта

је, Србин, Бугарин, Маћедонац, Старо Србијанац. Главно да је Хришћанин. Па ни то; он је човгк: они су људи пре него што су очеви! Јадни ти људи. Уплашени су, теменају, једва пружају руку да прихвате нашу пружену руку; неће да седну док их скоро не натерамо и док им коџа-башија, кмет, Серафим Костантиновић, који се ослободио, не каже да седну. Седамдесетогодишњак, наслоњених руку на полиобјашњава нам, да су под Турцима чинили тако. нема речи да нам објасни све о њима него показује —- клечећи теменајући метанишући — мимиком и

цу, Он

ђш.

ставом како су стајали пред Турцима и клечали на земљи. Мали Арса се ослободио: један од наших му дао марјаш и он гледа весело и као да хоће да докучи ко су ови нови људи који имају браде и косу као његов крупни тата, горштак који ћути и не обзире се на њега,

а који се. ето,

занима 1 у њисе Ш на Етрани; Чеда ЈВДатшћ!

који дочекују наше патроле

ме Једва је дочекао да похвали: „Мајко! пара“. Домаћица, отресита, незбуњена, али са пуно патријархалне смирености ушла и стала крај врата. Ни за жива Бога да седне. Додадосмо јој шећера да нам скува кафе, јер га нису имали. — Ми овако, одговара она, кад јој говоримо како наше жене живе, и са ставом великог снебивања, уз врата, гледа отворено, слободно и пажљиво како се између нас и ових горштака проповеда љубав и мир и го воре да није лепо што раде Бугари и Турци. Они би једном мира... Један ниски средовечни човек улази слободно, здрави се са свима нама, поздравља нас добродошлицом Он је некако озарен. Доноси абер од мајора Вуловића да сви изађу у своје њиве и жању и скупљају жито. Они верују да ће бити безбедни. Има помало сумње, страха. Али, зар није мајор пре неки дан рекао да сви сиђу с планине у домове и да ће бити рђаво само онима који не послушају наредбу. Зато и сад остављају нас и иду да се спреме да сутра рано оду на рад. Остали смо у соби, нас тројица и наш чауш, Абдула, да се одморимо и преноћимо. На нас су упрле очи многобројне слике са зидова ове једва осветљене собе у најбољој кући Смиљанаца. Нешто мрачно скоро средњевековно, у њима. Иконе, веће и тањ%: Свети Ђорђе, слава домаћинова, Растављања Свете Теодоре од душе своје, Слика Грехова. Са оближње планине допире блека и вречаше, и шум лишћа. На речицч стоје српски војници и гледају да је село мирно.