Балкански рат

Страна 570

БАЛКАНСКИ РАТ

Врој 36

Каив је оспобођено Крушево — Из бележника једног нетнина Било је то 29 октобра 1912. године. Наша чета добила је задатак да похита пут Крушева и ослободи ово лепо и напредно маћедонско место. Дувао је јужни ветар и топио снег. Бујице планинских потока са планине Бушева Чесма, на којој је Крушево, препречаваху нам пут. Шум ветра, жубор бујних потока и зујање поточара, које су пуном паром радиле, испуњаваше в?здух; а ми смо стално питали наше вође; — Колико има још до Крушева? Одговарано нам је увек; „још черек сата“. А то „још черек“ понављало се много пута. Сунце је већ нагињало заласку. Облаци се беху прошарали те се про видело местимично плаво небо. Планински ветарјехладио наша зажарена чела. А складно лупање добоша доносио је ветар у сусрет озго са брега. То је омладина из Крушева, шго нам иде у сусрет. Већ еу се кровови кућа назирали из једне удољине, која је лежала пред нама. Крушево је дакле ту, шапутали су предњи другови, а тај је пријатни жагор ишао од друга до друга док не дођу до последњег Онда напрегнемо последњу снагу и пођемо парадним кораком уза- страну. А то је тешко! Урнебесно клицање проломи ваздух кад смо се појавили међу постројеном поворком. Са обе стране пута пружали су нам руке и ми смо сасвим полако ишли рукујући се на обе стране и са сваким. То нам је добро дошло, да мало отпустимо корак, а кад почеше да притрчавају многи и да се грле наша је колона већ била разлабављена и ми смо се просто речено, помешали са грађанима и ношени непрегледном масом, која је била све гушћа у колико смо се прикучавали вароши. Угледасмо целу слику вароши пред со бом, а она је тако прегледна, брдом густо начичкане куће да се ипак могу све пребројати; а тада се разлегну испрекидана музика ; вона са три лепе и високе цркве. На улазу у варош дочекало нас је грађанство свију редова и народности. Беше подигнутславолук од зеленила и цвећа, украшен заставама савезничких држава. У врху беше уоквирена слика Краља Петра и оба краљевића. Клицало се прво Слободи и ослободилач ком народу, а слога између све четири нар.дностииз■ ражавана је кратким узвиком; „Да живе сва четири краља.'“ Тог дана су доживели Крушевљани дивне часове Свакоме се оцртавало на лицу срећа и блаженство, а о искрености тог осећања сведочиле су њихове сузе радоснице. Човек физички изнурен и савладан свима незгодама и ратним напорима, често је неспособан да учествује у духовном животу људи; но тац спм необично био дирнут и нисам могао да зауставим топле сузе које су ми текле низ образе, ма да сам се трудио да не одам слабост ратника Сви смо искренз учествовали у радости ослобођених Крушеељана, који су нас китили цвећем. Тад смо осетили да нам је ово најбоља награда после напора. Ти ће нам тренутци остатиууспомени кад се будемо сећали на тешко војевање. Дочекани смо искрено, а у томе изразу, држим, леже најлепше особине, којима се одушевљење може изразити. После поздравних говора пошли смо главном ули цом у грчку цркву на благодзрење. Велика црква је била препуна грађанства и изгледала је необично свечано. Нигда се у њој нису уздизале искреније молитве небу него за време те службе. Захвалне песме су брујале неизменично на грчком и словенском. Сгари прота је кропио чету и народ појући дрхтавим гласом а сузе су му блистале у очима и скотрљавале се низ белу као сребро браду. Његово је лице сијало младићском свежином. Поносан је био што је одслужио једну тако ретку службу —Слободи. Излазили смо из цркве лак.о корачајући. јер смо

у том тренутку заборавили на умор и напорз. Прола зили смо кроз чисте и окићене улице до куцовлашке школе, где нам је био одређен стан. То је велика двоспратна зграда, чиста и уређена као шго су и све куће у Крушеву Обо је једина варош у европској Турској где живе сами Хришћани Становништао је јако напредно, као што је и њихов лепи грза. Сразмерно својој величинк ово је најпросвећеније место у Турској. Варош има данас око 10 000 душа, са 12 основнихшкола и три полугимназије Имају гимнастичка друштва. А утакмица међу народностима је лепо утицала на општи напредак и разиић: Крушева. Пре десег година у време великог устанка у Маћедонији взрош је сва изгорела и порушена, а становници се разбегли по целом Балкану. Виде се свуда по вароши голи зидови од великих и лепих зграда, које су биле украс граду. Ово је планинска варош, те је клима врло здрава, а право је задовољство овде живети леги. Народ је веома вредан чист и уљудан. Бави се трговином и занатима, а многи иду по другим балканским државама да ззраде и да се усаврше. И они који стеку довољно средсгавз за живот на страни, као и обични печалбари, сви се врате у своје лепо Крушево да живе од стеченог имања, као рентијери или као трговци или ззнатлије да нримене стечено искуство на корист развића свог родног места. За два дана нашег бављења у Крушеву, сваки је од нас био гост у ког госгољубивог грађанина; а они су сви такви. Домови су им чисти и уређени. Свуд смо лепо обдарени каквим предметом домаће израде за успомену, али нама је најдража успомена сећањз на зајед ничко светковање ослобођења Крушева. Крсто.

Косвискн всвепкко ПЕШАДИ1СКИ КАПЕГАН ПРВЕ КЛАСЕ ђ Љубомир Анђелковић Стари ратник који је учествовао у сва три пређашња наша рата 1876 1877 78 и 1885 86. капеган Љубомир је био срећан што је и у озоме рату могао узети учешћа као командант бзтаљона са којим је учествовао у ослобођењу Приштине. Провчђење му није досудило, да у том походу узме до краја учешћа и да види до краја оствзрен петвековни сан српскога наро да. Болест га је приморала, да се из Приштине врати у Ниш, где је после десетодневног боловања предао своју племениту душу Богу. задовољан, што је дожпвео, л а турску силу види сломијену. РЕЗЕРВНИ ПЕШАДИ1СКИ ПОТПОРУ-ШИК ђ Душан Радовановић СЛАВНО ПАО НА МЕРДаРИМА Душан Радовановнћ, економ из Гуњице округ ваљевски, младић од својих 24. година, свршени студент пољопривредне Академије у Чешкој и Немачкој и резервни потпоручник, први је пао у борби на Мердарима од непријатељског олова. Сахрањен је у рачанском гробљу. Извештен о томе отац је одмах похитао да свога јединца пренесе код своје куће, те да му бар гледа гроб, споменик и слику његову. кад није могао да га гледа жива. Разговарао сам са његовим оцем и видим да му јо врло тешко на срцу, али да јуначки подноси своје болове тешећи се тиме, да је имао сина јединца али да је јуначки погинуо за свој народ. Ми му честитамо на његовом одчста јуначком срцу и желимо, да се и остали родитељи на овога оца угледају. Тело јунака 13. октобра пренесено је из Раче у Куршумлију, а из Куршумлије кроз Прокупље и Ниш железницом у родни крај где је свечано погребен. Слава славно палим!