Балкански рат

број 36

У СЛИЦИ И РЕЧИ

Страна 565

која је имала де наступа долином реке Рашке, да напада не фронт утврђеног Новога Пазара и да одржава везу између десне и леве колоне. У овој колони Сила су два батаљона 11. пука другог позива и трећа батерија шумадијског артиљеријског дивизиона другог по зива. Арнаути су великом снагом навалили на ову колону и како је била слаба била је принуђена да се повуче за два километра. Сутра дан је ова колона појачана са још два батаљона и својим садејством много је допринела 9 октобра паду Новога Пазара. За успехе псказане на Новом Пазару Јовановић је враћен у активу и унапређен у чин пуковника, а за личну храброст награђен је златном медаљом за храброст. Пуковник Андра је постао официр 2. августа 1883. године са тринајестом класом, коју је свршио као је дан од најбољих међу одличним својим друговима. С одличним успехом свршио је и виши курс Војне Академије. Учествовао је и одликовао се у српскобугарском рату. Заузимао је разне положаје у инжињерији, па је био и њен командант. Једно време био је и министар грађевина у кабинету Алексе Јовановића. Пуковник Јовановић је један од најбОЈвих наших официра своје струке, те је војска само добила, када се он вратио у њене редове.

Наве војсновође

ИЕШАДИЈСКИ ЛУКОВНИК Миљко Попонић

командант XIII. пука Хајдук Вељка Нгша слика представља хцаброг пуковника, команданта Хајдук Вељкова пука Миљка Поповића пред његовом земуницом под Једреном. Пуковник Миљко је са својим пуком провео под Једреном све време опсаде и одликовао се приликом јуриша кала је гтало Једрене. У рату с Бугарима његов је пук остао у саставу Друге Армије, те је успешно бранио Пирот од Бугара. Под командом пуковника Миљка 13. пук показао се достојан славног им с .на кога носи, а његови војници достојни потомци Хајдук Вељкових Крајинаца. За показану личну храброст и успехе његова пука при заузећу Једрена пуковник Миљко је одликован бугарским орленом и нашом златном медаљом за храброст.

Грга Лееић, душа болнице црвенога крста Ова мала слика и овај скромни лик на њој приказује једнога човека великога срца,који се родио да добро чини. Грга Лесић је — добар чоЂек, више о њему не би могли рећи. Он је душа и стуб пете резервне болнице Црвенога Крста код Саборне Цркве. Управник ове болнице Д-р. Вој. М. Суботић — млађи иа дан годишњице ове болнице у своме лепом говору предавајући овом честитом и неуморно вредном милосрдном човеку Крст Црвенога Крста овако га представља: „Данас пак по нарочитом одобрењу уважеиог председника Српског Црвеног Крста господ. Ђенерала Франасовића, радо предајем највеће признање, које може дати Српски Црвени Кргт, најзаслужнијем међу заслу^ жнима ; предајем га човеку ретке, управо безпримерне вредноће, издржљивости и самопрегоревања у извршењу своје дужности; човеку, чија је брига да сваки рањеник и болесник буде по лекарском упуту понегоВаф да сваки добије што лекар нареди и да о свакоМ бо;1еспику буде лекар тачно обавештен; човеку/који се лањске године Српском Црвеном Крсту телеграмом из Трс-> та. овако пријављив;ше на своју човекољубљиву дужноси „Желим Сесплатно доћи неговати на ратишту рањепе војнике". „Човеку, који није жалио ни труда, ни вреаеИа, Иа чак ни својих новаца, само да рањенициМа и болесни* цима буде оиако, како то изискују високи обзари према ближњему; човеку, који дужност главног добровољног болничара врши ево већ равно годину Дана на опгате задовољство свих лекарз, чија је он десна рука; човеку, кога мирне савести можемо назвати добротвором рањеиика и болесника V. резервне болнице Српског Друштва Црвенога Крста у ратовима 1912/13. године." Томе немамо шта више додати, јер га је најмеродавнији и најпозванији најлепше оценио. Примивши се добровољно једне тешке али свете дужности он је, без па,ре и диеара, из чисте љубави према српском јунаку, врши са највећик свмопрегоревањем и са ретким усиехом. Хиљадама рањеника, који су прошли кроз његову болницу за исивота свога сећаће се блага лина, милих ре т ш и братске помоћи Грге Лесића, о коме ће и рањеничка покољења говорпти с највећом захвалношћу. Ми се само одужујемо својој савестн и својој дужности, када [овом иајзаслужнијем међу заслужнима за славне наше рањенике за све његове напоре и труде речемо искрено и свесрдно; хвала\