Балкански рат

Брол 38

У СЛИЦИ И РЕЧИ

Стрлна Г>91

7.000, гледају нас и носматрају скоро безизразно Наши им деле хлеб и храну. Али тек после свега овог настао је јодан ретко леп и дирљив тренутак. Ушли смо у Фор Хадрлук, у којом је био Шукри-паша, са 2 генерала, 20 виших официра и 140 нижих. Сви постројееи чекају генерала Степановића. Сви ми у свити стадосмо. 'Бенера иступи, стаде испред 1 ких и назва им Бога. Они сви отпоз]равише. Затим изиђе један муслиманин Босанац — пуковник — и позграви се са гевералом Стенановићем. Говори сочаим, звучним и ретко лепим сриским језиком. Ђенсрал га поздрави озим речима: — Брате, Србине Мухамедове верс, здраво да. си! Реци господи Официрима, да су се храбро борили и да су пред собом имали јуначке Србе који су од њих отели оно што је некада њихово било!* Босанчц се окрете турским ОФицирима и рече им што је чуо. Сви они, одмах за тим, поздравише нашег генерала. Том ириликом дадосмо им две кутије цигарета са по хил>аду комада. При самом уласку у Фор сагледасмо како се, у затвореним Фијакерима, одвезоше Шукри-пашине буле. Било их јс девет. У другом Фору такође је бвло око 150 Официра. И овде изиђе један турски мајор, опет Босанац,и истим оним лепим језиком поздрави се са генералом Степановићем. Генерал је и ову другу групу ословио речима којим је поздравио и прву. Саопштење да ће се наша армија вратити у Србију примљено је у вагаој славом увенчаној војсци код Једрепе са највећом радошћу. Јсдрене, 13. марта 1913. Никола.

Ионав јв српскн војник Примери чојства и јунаштва Светислав Стојиљковић из Винорца, редов треће чете, четвртог батаљона другог пешадијског пука, ноћу између 4. и 5. новембра када његов батаљон беше на предстражи на вису Мелопеку код Битоља, био је у патроли са својим другом капларом Стеваном Соколовићем. Том приликом каплар Светислав и Стеван ухвагили су живог једног турског официра, који је хтео да уходи наше трупе, разоружали су га и одвели своме командиру, који их је похвалио за овај подвиг. Косовсин осветници — | Милану ПавковићУ, свршеном правнику и резервном нареднику VI пука, који је славно пао код Маркова Прилипа Нестало те је, драги Милане у доба када си нам био најпотребнији у време када си тек почео да живиш и уживаш плод твога дугогодишњег рада. Увек добар, племенит и одушевљен за све оно што је српско, једва си дочекао дан када је објављен рат тиранима српског народа, и међу првима си полетео да пружиш слободу својој потлаченој браћи. Пун вере у победу а одушевљен за свету ствар положио си свој млађани пун идеала живот у крвавој прилипској битци. Као разјарен лав си јурио пред својим војницима опомињујући их на свету дужност и храбрећи их, све дотле докле ниси погођен непријатељском гранатом пао. Храбри твоји војници су те достојно осветили, али тебе, добри Милане, нису могли повратити, јер си убрзо пун задовољства што си се тако лепо одужио својој Отаџбини издахнуо. Био си тога момента потпуно сретан што си доживео дан ослобођења потлачене браће, твој дан за којим си тако жудео и који си тако жељно очекивао. Па ипак

поред свега тога ми те — другови твоји — морамо оплакивати ми морамо жалити за нашим племенитим другом, за нашим добрим Миланом, кога нам судба тако брзо оте. Како да те оплакујемо добри Милане, како да манифестујемо свој бол и тугу за тобом? — Речима или сузама? —- Не. Срцем само, драги Миле. Бол који осећамо сада, тугу која притискује наша срца слабо је ово перо да опише — оно је за то још недорасло, — то је само својствено нежним звуцима каквог гласовира или силним звуцима какве виолине. Да, срца наша задрх ге од бола, груди се наше стежу при помисли на твоју прерану смрт али навек прохуји кроз нас нека необјашњива струја радости, која разгаљује и теши наша срца и ублажује наш бол при помисли на свету ствар за коју си ти своје најдрагоценије благо —- свој живот жртвовао. Нека ти је слава, племенити друже и врли Србине? Ваљево. П. Петровић.

Пред братски састанак — Поздрав српске и црногорске војске Прву депешу, 19. октобра 1911., чим је нрорадила телеграфска жица између Пећи и Митровице послао јс црногорски комавдант бригадир Јанко Вукотић командавту српске Ибарске Војске у Митровици, ђенералу Михаилу Живковпћу овако: Ја сам са војском заузео Пећ са околином 17. овог месеца и ту со сад налазим. Извсстите ме, братски вас молим, где се ваша војска налази, н којам правцем иде. Предлажем да савсзиичке војске дођу у што тсшњу везу што је пре могућио. Комапдант источног одреда црногорске војсао , генерал-ађуганг, брвгадир, сердар Вукотић. На ту депешу одговорено је у иетак 19. октобра у десет часова прс подне овако: Комапданту источног одреда генералу Вукотићу —■ Пећ. Моје су труне у Дрепици код Гибарица и иду ка Иећи. У име Бога скоро ћемо се видети и братски поздравити. ђенерал Живковић.

Губптци на Думанову — Колико смо имали мртвих и рањених у кумановској битци. Турски губитци. У кумановској битци наша прва армија имала је 500 које мртвих које рањенлх. Од тога броја има мртвих официра 29 и око 700 војника. Рањених официра било је 460. За оба дана битке утрошено је муниције око 660.000 пушчаних метака, 2.500 зрна топовске и 25 зрна градске и хаубичне артиљерије. Турски губитци у кумановској битци изнели су 12,000 људи. Поред тога заплењене су велике количине пушака, 61 топ, 6 митраљеза. Заробљеника је бидо преко 2000,

Наши губитци у ратовима — Жртве за славу Велике Србије Још нису коначно сређени податци о губитцима у нашим ратовима с Турцима и Бугарима и при угушивању присутног покрета, али се у главном знају ти губитци. Према до сада прикупљеним податцима у рату с Турцима рањено је 18000 сриских војника; погинуло је и од рана умрло: 6000; од разних болести умрло је 7000. У рату с Турцима рањено је 30000 војника; погинуло је и умрло од рана: 8000; а од разних болести 5000. Свега је, дакле, рањено 48000; погинуло: 14000; умрло од рана и других болести 12000; мртвих је свега 26000. Инвалида има 30000.