Балкански рат

Стгана 590 БАЛКАНСКИ РАТ Бгој 5 7

Наши под Једреиом

Завејами виегом: Логор IX српског пешадијског пука другог позива нод Једреном п осде једне вејавице.

0 ладу Зедрена — Утисци једног^учесника у освојењу Једрена Данас но подне већ стижу турски заробљеници, н војници и ОФИцири. Тужна слика! На одсеку код генерада Рашића заробљено је преко 3000 људи и 60 Официра, а код пуковника Кондића преко 12 000 во.јника и 250 гфицира, од којих су 3 паше и 20 виших ОФИцира. Али то још није све: заробљеници још непрестано придолазе. Чим је пуцњава ' рестала и чим су се Турци предали ја сам изашао на збиља крваво разбојиште, да разгледам страшну слику ратног епилога. Цело бојчште било је засуто шрапнелским зрнима, распренутим гранатама и шрапнелским кошуљицама. Све бојиште, у правом заачењу те речи, изривено јз ужасвим топовским зраима, којих је само срнска армија мзбацила за време борбс око 40.000. Турски топови, митраљези и пугаке који су до ирс 2—3 сата бљували паклеву ватру, засипајући и ријући сваку стопу земље, сада стоје неми, искривљени, покварени, поломљени, а испод њих и око њих грозпо унакажени турски лешеви показују шта је све починила наша неумитиа артиљерија. Гледам страишо разобличено људско појаве и групе, и не видим ништа од онога што је ире тога било отац, син, брат... Искидане главе, руке, ноге, просути мозгови, издомљене и разривсне груди — остаци еу оних мрких несавитљивих, Фанатичних војничких маса отоманске царевине. Из те масе ужаса, из тих генералних импресија ратне страхоте, издвајају се поједине слике и иепадају ми пред очи у свој грозоти својој... Као да су још иреда мном!..Једном још лопи крв из груди и уста, а свој самртнички поглед упро у менц... Други се ваља и превија, грчи и баца, јер му је зрно одиело целу леву страну лица. Оним једним својим оком, оним страшним својим оком (ја сам то јасно видео), богоради свим напором своје ужасне несреће, да га убијем, да се више не мучи! А око њега гомила мртвих, рекао бих блажених у поређењу према његовој несрећи и према оном што је било за време сукоба. Са лица његових као да читам: „Добрч је, само кад је оно прошло"! Тонови испревртани и демолирани, а око њих мртви 'Гурци. Једном со од њих, о самом концу, држи десна рука, — рука хранитељка. II ако према осталим грозотама тај детаљ није скоро ништа, ипак ми је и нарочито пао у очи. Можда само зато да ми нагласи своју даљу трагедију. Јер када сам се доцније враћао истим пугем, те руке више није било! Недалеко од њезина ирвашњег места њу је дрлусала и лупала о лелину некаква изгладнела сељачка

псина! — У турском грудобрану, ва његовој задњој странн — као оно мува угњечена игмеђу два папира — лежи спљоштена и за тле крвљу залепљена маса једног турског војника: глава здрузгана, груди нема, ноге и руке поломљенс... Само кад помислим да су и они, исто као и наше силне и пенакнадне жртве, имали своје миле и драге тешко ми је... Али за чудо, суза ипак немам! Њих сасушују ратне страхоте и не дају им да ударе на очи. Мало подаље, иза једне батерије, у нвзу жртава, паде ми у очи једно момче, лепо као уписано. Мртав је. али му на лвцу, рекао бих, још игра чсдан анђелски осмејак. Гдс ли је својом дуздом био, о чему ли је мислио, када му је зрно у једиом трепутку узело живот, а оставило исти из • раз лица који је у том часу имао?... Чим сам то питање себи ставио, зпао сам иоуздачо, да бих тога трепутка, када би нешто и мене нашло непријатељсво зрно, и ја умро са таквим истим изразом, пајчистнјим и најлепшим који човек икад може имати, јер сам тада био у кући својој, са другом својим и децом својом .. Мили и драги моји!... У вече је генерал био веома расположен за вечером. Каква разлика према његову расп чложењу од пре 5 — 6 сати, када смо сви били забрипути. јога но знајући како ће се свршити ово ужасно хватање у когатац са непријатељем најбоље утврђепим и у пуној мори снабдевеним одличним одбранбепим срсдствима. А сада — све живо, весело, расположено. Наша, Богу хвала, срећна судбина!... Начелник штаба саопгитио ми је за вечером, да ћу сутра, у свити комапданта армије ићи у Једрене н присуствовати ревију трупа. Тако је и било. Пре уласка у Једрене обишли смо и прсглсдали све наше трупе, а одмах за тим и свс Форове нашег сектора и батерије са огромним топовима, који су још јуче снпали паклени огањ на наше дивне јунаке. Оада је све то разорено, полупано, уништено... Онде низови поломљених нушака, онде преврвути тоиови, разбацане ствани, покидани телеграФи, раздробљени реФлектори... а све још јуче: сјајно, чисто, исправно, а садп неупотребљиве гомиле метала и дрвета... На једном, релати вно врло малом простору, лежи 210 убијених коња, не знаш који од кога лепши и бољи! А тамо, нешто д Ј ље, искупиле се Грк иње, на нас гледају, непрестано се крстећи. У нозадини њиховој гори једна ретко лепа турска касарна: црн и густ дим, у мирном ваздуху, високо се диже под небо, а из ње гова најцрњег деда и највише усклокоталог 'сучу црвепи пламеии језици... А иза те сграпше гломаче виде се хиљадч празнпх турских шатора како беласкају на отворенгм простору. Дуж нашег пута стоје ТјРски заробљеници, њих око