Балкански рат

Страиа 610

Г.АЛКЛНПКИ Р' Т

Врој 39

Заплењени турски топови и каре. Снимак; Живф Мик^ћа

„РЕЧ САМ ДАО“ — Херојска смрт мајора Николе Благојеви-На.*) Знајући добро од коликога је значаја, да се одржи један ћувик на Чупину Брду. командант дунавске дивизије другог позива, ђенерал Михајло Рашић, узе слушалицу телефонску и отпоче кратак разговор са позицијом: — Хало, ко је ту? — Командант батаљона у деветом пуку, мајор Никола Благојевнћ! — Овде је ђенерал Рашић. — Заповедајте, господине ђенерале! — Позицију, на којој сте, треба да задржите по сваку цену. — Задржаћу је, господине ђенерале ! — Њу морате задржати. — Задржаћу ! — Част Србије захтева — Задржаћу! — У крајњем случају — У најгорем случају — не сплатм адаџде жнв. Дајем реч! — Хвала Вам! — Разумем ! Говор се прекиде. После неколико тренутака груну цео бугарски пук на батаљон мајора Благојевића. Удар бејаше силан, луд, дивљачки. Никола Благојевић је човек у одмаклим годинама, стари официр, који је радио махом у окружној команди на досадним актима и списковима. Од њега се никада не чу хвала; не хваљаше се он својим јунаштвом, не хваљаху га ни други — ма да га нико није ни кудио. Али дође рат. Капетан Благојевић свуда бејаше поуздан; стиже свакад на време; сврши посао на задовољство; акотреба стићи непријатеља — трчи пред свима; ако треба позицију задржати — хладан јекаолед, непомичан као стена. Знало се, да ни сада од осмог ка деветом дану ју-

*) На страни 568. донели смо слику мајор 1 Николе Благојевића, али омашком слагача под сликом стоји Павле место Никола.

лија, на Чупину Брду, не заборавља новопроизведни мајор Благојевић своје дужности. А он ју је схваћао како је ретко ко може-схватити. Батаљон се одупро јуначки, али се бројна снага његова губи према броју нападача. И не само то : она се брзо преполови. И још с' смањује. Стари официр, а млади мајор, командант батаљона, баци још један поглед на своје људе од којих постају лешеви, погледа тамо од куда би дошла помоћ кад би је било, диже главу небу, као питајући га шта да ради, али му одлука би брза и готова. Заповеди да се одступа. Дакле — положај се у овај мах не може одржати. Али он је дао реч, да са њега неће жив сићи? Одржаће реч... Бугари халакнуше и стадоше ускакати у шанац. Први и други, који беху најближи мајору падоше од метака његова револвера. Паде и трећи. Паде и четврти. — Господине мајоре! — рече му наредник којн се не хтеде маћи од њега. — Још би смо се могли спасти. — Ти иди ! — Не могу без Вас! — Заповедам! — Одричем послушност, Мајор задрхта, сузе му грунуше: не задрхта пред непријатељском силом, али њега старога војника, изненади да му његов млађи одриче посдушност. Виде то наредник: — Опростите, идем ! Пољуби мајора у раме, па коракну али се стропошта погођен зрном. Све се то извршило за неколико секунада, — Реч сам дао ! узвикну мајор, па коракну напред, и громогласно кликну: — Жнвела Србија! Његов револвер плану и пети пут, али тај метак бејаше мајор наменио себи. Куршум прође од десне слепоочне кости па изађе на леву. Племенита крв шикну, и нестаде једног у животу скромног, а на^делу великог човека.