Балкански рат

Врој 40

У глјјци и ркчп

Страпл 629

викивања изгурали топово, неббичпо брзо на сам гребен горе. Кнез је са штабом дојахао горе крај самих топова. Одатле смо лепо видели турска оделењт. Кратка команда и топови отпочеше своје страховито дејство. И за време те борбе наш војник задржао је свој хумор и веселост. Неколико прасади залу • тало је међ наше војнике. За час су били похватани и уз веселе узвике повезани, и пребачени преко коња. Знаш г. Докторе — говорио ми је један во ник, чисто извињавајући се, ко зна где ћемо ганоћити јурећи Турке, па требаће нам вечера. И имао је право. Турци су почели одступати. Наш пук је добио наредбу да их гони а митраљеско одељење да дејствује на заостала о; е лења турске пешадије. Наше митраљеско оделење, отворило је ватрод оне беле карауле, а пук се кренуо напред. Са развијеном заставом, исуканим сабља: а, пук је се кренуо да заврши започето дело. Кратке команде и пук се кренуо прво кассм па затим галопом. Куршуми су пролетали као зоље. Ишли смо непрестано напред. Али смо наилазили само на врло мала, слаба турска оделења, која су се одмах предавала. Ноћ нам је прекинула гоњење као и наредба да се зауставимо на месту на коме смо и ту да будемо на предстражи целе коњичке дивизије. ^■<Р» т БРЕГЗЛННЦ9 — Јов. Дучић Опраћемо тобом очи нашоЈ деци, И чело пророка у тренути судње Реко, која поста у мачева звеци Светлом међом измеђ истине и блудње. Као варница си избила из мача И свој пут просекла између два доба; И дигла све огње из свог сјајног дроба; Да би један народ знао да корача. Зар вапијућих у великој ноћи Осветљеним путем сада иде племе, На рукама пуним победничке моћи Носи своје родно небо као слеме. Света реко где се огледнула слава, Омађијан народ спустио је на те, С побожношћу жреца и поносом лава Своје беле орле и своје пенате. Твој луч севну да се ужди ореола, И носиш, до ју че непознате нпком, Све сунчане мреже и звездана кола, И вриш под огњиштем и под жртве-

Њ. В. Краљевић Ђорђе Две наше слике на овим странама показују два Краљева сина: престолонаследника Александра и краљевића Ђорђа, који су као синови Отаџбине личним примером показали, како се и на бојном пољу служи интересима мајке Србије, која је своје границе далеко одмакла благодарећи томе, што смо сви, од синова из Краљевске палате до оних из бедних колеба свесно ишли у смрт за част Србије.

Као твоје ждрело што не зна да скрене, И међе су срца неменљиве, преке; Наша душа има боју наше стене, И наша крв тече куд и наше реке.