Београдске новине

3VECRMI BROJ „BEOGRADSKIH NOVINA a

18. AVGCJSTA 1916. GOD.

Br. 185.

Beograd, petak 18. avgusta 1916.

Godina II

Nostalgija. Od Isidore Sekulićeve. Bilo je ono utučeno godišnje doba kad noći potkra- [ i ćutanju životinja i ljudi seli neki bedni cirkus, koji će Idaju dane, i sunce na prstima obilazi zemlju i ljude. Mrvljen, [ sa savijenom platnenom svojom kućom Bog zna gde da

liosen, i prasmom prejiven, drum je letos talasast i širok. [Ma je zgrčen i tess, počišćen i ravan, iuesto zrelog zrnevji i mirisavih travki, hladan vetar kotrlja po kolosecima tvrdo grumenje osušena blata. Noćas je prošao utrinom prvi jesenji mraz, i oborio mlitavu travu, i zakopao hilja4e malih božjih dušica. Sve je žuto kao s'afran i gorko kao pelen. Jendek uvenuo. Nekoliko letošnjih čkaIjeva razapeli svoje osušene, krte stabljičice, i jedna po jedna otpadaju ćelave loptice nekadašnjih cvasti. Nepomično, i sa zgrčenim, prozeblinr nožicama, kao da je u _zemlju zabodena, tičica neka nakostrešila perje i stegla kljun, i dok femperatura naglo pada malo njeno srce otkucava nejednako i retko. Došlo je jesenje jutro, ali nije donelo srebrne kolute i zlatne obruče zore, i nije moglo da ućutka pisku zlog vremena. Tamo od varoši,

Oeneralmajor Kuchynka, zapovjednik mosne brane grada Beograda (lijevo), i generalmajor pl. Rohn-Vrbas (desno), zapovjednik topništva.

pregladuju zimu. Odvojeno od prtljaga i ljudi, ispred svih kola i kolica, ispred konja i pasa, na udarcu vetra i studi - kamila. Rodila se jednog žarkog jutra, kad je od žege progorevalo korenje pod zemljom, i kad se orila pesma lavova u slavu harmoničnih i ritmičnih lepota bestije. Bila je mlada, i imala snagu, i lude slobode i života željne instinkte, i vrištala u gustim visokim tamariskama oaza. A sada joj se na mršavim ledjima njiha usahnula grba, i po blesastom profilu promiču senke bolesti i tuge. Kroz nakostrešenu retku dlaku joj piri sever, u nogama š'reca bol od tvrda i oštra kamena, a pluća joj davi vazduh pun vlage i inja. Afričko sunce i kamila iz Sahare zebu, i prolaze jednc pored drugog i ne poznaju se afričko sunce i kamila iz Sahare Gledam to zadihano i naježeno živin-

vidi se lepo gmizanje nogu i tromo i jednoliko klimatanje če vrele pustinje, i osećam da mi se na čelu slažu iuboke životinjskih glava. To se u razglavljenom ritmu, i u ježenju ; bore nostalgične sete tudjinca i došljaka.