Београдске новине

Izlazet dnevno u ]utro y ponedjeljkom poslije podne.

Pojedinl brojavl:

ii wt «. I kr. Map« ojjnl 14

“UMua

18 Mn

MjeaaCna pratplata: SS»

II l«»|nl« l ■ tn| e. I kr. n II •eofratf« n U minarliljl. II InMtruntn

Oglad po eijonlku.

UrodnlHvs: BEOBRAO, Vuks Ktradžlća ol. broj 10. TsltfM broj 03. Uprsvs I prlmsnjt prsiplsts Topllćln vsaso brej 21. Ttltfta br. 20. Prlmtnjt egltta Kntrt Mihtjla aL brol 38. Ttlefta brtl 245

Br. 65. BEOORAD, suboia 9. marta 1918. Godina IV.

Izvieštaj' austro-ugarskog glavnog stožera Kb. Beč, 8. marta. Nema ničeg naročitog da se javl. Načclnik glavnog stožera Skandinavska osjetIjivost Prije no što će svojiin vojnim snagama posjesti aalandska ostrva Nijemci su dali jasne i odredjene izjave, koje unaj>rijed isključuju svaku sumnju o njenim pravim namjerama. Berlinski su poluzvanični glasovi izrično naglašavali, da to iskrcavanje njemačkih trupa nenia druge svrlie, nego li, da se stvori vojna uporna tačka pred botnijskim zalivom. Time je njemačka vlada, još prije no što će pristupiti djelu, odbila od sebe svaku sumnju o kakvim bilo aneksijonističkim namjerama i mislila je, da je time u dovoljnoj mjeri pbezbijedjeiia od zlonamjernih podmeianja od strane svojih protivnika. No tek što su njemački vojnici stupili nogom na aalandsko tlo, protivnici četvornog saveza iskoristili su ovaj dogadjaj kao tobožnjl novi dokaz o tome, sa kolikotn bezobzirnošću središnje vlasti rade na postizavanju svojih eiijeva. • Pod uticajcm tamošnjih pristalica sporazurna švcdska je štampa u toj stvari napravila ,,od komarca magarca“, a stockholinska je vlada uložila formalni protest protiv ovog njemačkog postupka. Nije prošlo mnogo vremena, pa su mjerodavni u Stockholnu uvidjeli svoju zabludu i uložili su sve, $a izdašnim koinentarima u štampi poprave svoj preuagljeni korak. Oni >u dali taj protest predstaviti kao preuagl.ieni i nediplomatski postupak vladin, koji nema nikakvog medjunarodnog opravdanja. Razumije se, da su u toku tih pokušaja umirivanja mnogr liitovi otišli u drugu krajnost, pa su zlurado govorili, kako ovoj situaciji nije krlva Njemačka, već pasivna politika same švedske vlade. Razlog, što umirenje ipak nije obuhvatilo sve duhove, U glavnom valja tražiti u zadrtom držanju, što ga uporno pokazuju sporazumni robovi u Christianiji. Zbilja iz Norveške čine sve što mogu, da bi stvorili zlu krv izinedju Njemačke i Svedske, a u tu svrhu vdo je zgodno poslužilo tvrdjenje, kako je stvaranje njemačke vojne uporne tačke na aalandskim ostrvima, upravljeno proliv Švedske. U stvari pak o tako nečemu ne može biti ni govora. Bez obzira na to, |3a je Njemačka sa najvećom jasnoćom Dbjasnila svoje namjere i što neina raztoga, da se ne vj-eruje riječi, koja do sada još nikađa nije prekršena, — kao Što je dobro opazio ,,Aftonbladet“, krivica, što je dotle moralo doći, do same je švedske vlade. Kada su u Fiiiskoj započele orgije krvi i nasilja crjvenih gardi i kada su u najvećoj mjerl bili zagroženi životi i imanja tamošnjih švedskih podanika, sav je kulturni svijet bio upro oči na srodnu po krvi susjednu kraljevinu, koja je bila u stanju, da najbrže i najradikalnije sta-

Kajanje u Rumunjskoj. Ogorčenje Rumunja protiv upropastitelja zemlje Pokret za* mir u Engieskoj.

ne na put tome zlu. No umjesto da tako reći refiektivno djeluje, zapomaganje i zastrašeno jadikovanje švedskog stanovništva u Finskoj izazvalo je u Stockhoimu samo bcskrajna savjetova-' nja, u toku kojili su nadvladali plašijivci i pristalioe sporazuma. Od jednom su biii zaboravljeni zahtjevi čovječiiosti, koji su iziskivali neodiožnu iutervenciju; u strahu, kojt bi stocktiolmskim državnicima stezao grla, kada bi im samo pomenuli ime „Engleska" isČezle su sve pritajene teižnje, koje bl išle u prilog kulture. Dotle su dogadjaji u Finskoj I dalje išli svojiin tokom, a jedino djelo, na koje se Švedska odlučiia, bilo je zabrana provo-za oružja za njihove zlostavljane suplemenike. Je li onda čudo, što je-s obzirom na toliku šveđsku ravnodušnost, koja već graniči na nedostojnu političku neinoć jedne germanske države, namučena Finska potražila pomoći od- onili, koji su od strane svojih protivnika do duše optuživani kao varvari, ali koji su još vazđa nalazili hratorosti. da se založe za zagrožena opšte čovječanska dobra i u slučaju, kada od toga nisu imali koristi. Njemačka je finskoj republici u času najveće nevolje obečala svoju ponioć i to je obećanje i potvrdjeno đjelom. Posjedanje aalandskih ostrva I iskrcavanje na finskom Zfeanljištu jednog inženjerskog bataljuna, sastavljeliog u Njemačkoj iz zarobljenika finske narodnosti i bogato opremljenog rezervama u oružju i drugom ratnom materijalu ne predstavlja ništa drugo do 1! nov korak na putu, koji vodi najplemenltijem ratiiom cilju četvornog saveza — pobjedi prava i čovječnosti. Ali to je baš ouo, što londonskl vlasnici ne mogu op'rostiti središnjim vlastima. Ne mogu im oprostiti, što moraju mirne duše gledati, kako njihovi protivnici, što ih onl toliko grde, djelom ostvaruju ono,' što je kod sporazuma zastupljeno samo kao šuplja obećanja i mlaćenje prazne slainei; to njih draži i jcdi. A iz takve zagadjcne podloge izbija njihova bijedna mržnja i tlnja jadni plamen njihovog ratnog oduševljenja. Rusija kao velika sila Članak „Rusija i Srbija“ koji je izišao u broju od utornika izneo je jednu poznatu istinu, pred kojom se u Srbiji poslednje decenije, zatvarale oči, na ime da Rusija nije bila niti je htela biti iskren prijatelj Srbija Ta srpska sentlmentalnost, to poverenje u Rusiju I polaganje nade u nju donelo je Srbiji vrlo teških neprilika i fazočarenja. Prvi srpski ustanak se poglavito stoga svršio propašću Srbije, što su vodje ustanka imali i suviše veliko poverenje u Rusiju, te nisu na vreme napravili povo-

ijan mir s Turcima. Takva je razočarenja Srbija irnala i docnije, naročito u drugom srpsko-turskom ratu, a da se ostave na stranu bezbroj drugih manjih razočarenja. Pa ipak to nije moglo izlečili mnoge srpske politlčare i čitave partije u Srbiji, i oni su uvek nalazili razloge da opravdaju Rusiju, i da stave u izgled koristi od prijateljstva s Rusijom. Naravno, da ta privržeuost Rusiji nije poticala satno iz sentimentahiosti i naivnosti srpskih političara, već Je bilo akcije i s ruske strane. Rusija se uvek svima silaina upinjala da održi i da što više ojača svmj uticaj u Srbiji, i nije birala srcdstva da slomije I ukloni s puia svakog i sve ono što se protivilo tom njenom uticaju. Ona je oborila tvorca obnovljene Srbije Miloša Obrenovića, što nije liteo igrati kako mu ona svira, ona je pripomogla zbacivatiju kneza Aleksand'ia Karagjorgjeviča, što nije hteo biti pod njenim uticajem, ona je pravila smetnje knezu Mihailu Obreuoviću, ona )e vodila borbu život ! smrt p*eko radikala protivu prvoga srpskog bralja Milana, ona je smrsiia kouce poslednjem Obrenoviću, kraljti Alcksandru. O sveinu je ovom u Srbiji govoreno i pisano od strane pametnih ljudi i uvldjavnih političaria, ali liikad uije dovoljno napoininjati ove činjenice, nat'očito sad, kada jc Srb'ia liajstrašnijc na sebl iskusila posledice svoga preteranog poverenja prema Rusiji. Ali sem ove istine, da Rusija nije nikada bil.< iskreni prijatelj Srbije, liije. nik 2 d dovoljno naglašavana bi!a dm&a istina, a to je da R u s i j a n i j e b i 1 a t a k o m o ćna. kako se to spolja pričinjav a 1 o, i da prema tome, i da je bila iskreno raspoložena prc-ma Srbiji ! srpskom narodu, ne brmogla sve učiniti ono što se ođ nje očekivalo, prosto iz toga razloga, što mje bila u stanju. Izgleda čudnoVato, da jedna od prvili svetskih sila. sa takvim ogromnim prostranstvom i tolikim stanovni* štvom, ne bude u stanjn da u politici izvede uspešno ono što nautni. Na prvi pogled to izgleda paradoksaluo, ali kad se stvar izbliže promotri to nije nikakvo čudo. Jeste Rusija po prostoru i broju stanovnika ogromna, i jcdna od prvih sila, ali po svojoj kulturl, po svojoj starini, po svome ekonomskoin stanju ona je toliko zaostala iza starih i konsolidovanih evropskih država, da njena veličina i brojnost ne predstavljaju onaj značaj, kakav bi predstavljali. da je Rusija stara, kulturna i konsolidovana država. Nema rii četiri stotine godina kako se Rusija oslobodila inongolskog jarma, a nema ni dvesta godina, kako ju je Petar Veliki hteo nasilno uvesti u zajeđnicu sa kulturnim krugom ostalih

evropskih država. To jc vreme i suviše kratko, da jedna takva dotle poiuazijska država dostigne isti sttipanj kultinne, koj'u imaju zapadni uarodi, Nemci, Francuzi, Englezi. U pogledu ckonomskom Rusija je od prirođe bogata zemlja, ali i njena industrija, i njena poljoprivreda i ceo njen ekonomski život toliko je zaostao iza zapadnih zcmalja, da je ona u tom pogledu malo nešto boljo stajala od jučerašnjih balkanskih država. U Rusiji je bilo početaka i rada za razvijanje, ali da je rus« ki narod bio još energičniji i sposobniji, nego što jc, ti poćeci ne bi mogli uroditi tako brzim plodom, jer za dvesta godina ne moguća je dostići one narode, koji su više od hiijadu godina izmakli unapred. Da je i kod nas zdrav razutn instinktivno prevladjivao u oceni prilika, dokaz je taj što mi našu omladinu nismo slali u Rusiju na školovanje, već na izvore kulture, u zapadne zemIje. Sein bogoslova vcoma jo mali broj, i to sticajem prilika, (obično kakva štipendija dobrotvornog društva) išao u Rusiju da uči prava, međicinu, filosofiju i tehniku — ni dva od sto prema onirna kojl su išli na iste nauke u zapadnu Evropu. Porcd zaostaiosti u kulturi Rusija je i suviše brzo rasla i to na račun vtIo slabih svojili v suseda — Turske, Poljsko, Persije, Švedske, i u toku od 150 godina prisajeđinila sebi Poljsku, Finsku, Krim i oblasti južne Rusije, Kavkaz, Turk-estan i t. d. Te zemlje ona nije mogia spasiti, u toliko pre, što su te zernlje iežale ckscentrično, na periieriji, Rusija se dakle osilila i ojačala na račuu slabili suseda, poglavito u ratovima s Turskom, i to kad se Turska 11 aIazila u dobu najveće dckadencije. Pa i ratove s Turskom Rusija je vodila vtIo traljavo, ma đa je na kraju krajeva ispađala kao pobedilac. Jediiia velika borba sa jednom silnom državom, blla je borba protivu Napoleona I, ali je Napoleon u Rusiji propao ne usled jačine Rusije i sposobnosti njeoiih vojskovodja, već usled jedne svoje pogresne ppetpostavke. Kad se sve ovo zna. onda se od Rusije nije moglo očekivati ono, što je ona samo spolja predstavljala. To su uvidjali mnogi pametni Rusi. i oui su se brižljivo starali da ne uvlače Rusiju u velike evropske konflikte. Jedan od tih pametnih Rusa bio jc i gencral K ur o p a t k i n, dugogodišnji ministar vojni i glavnokomandujući u ratu protiv Japana. On je u svome delu, koje je izdao posle japanskog irata, izneo i sve one projetke i memoare, koje je podnosio caru Nikoli II i iz njih se vidi, kako je on lepo, znalački i rodoljubivo izneo pravo stanje stvari. On je bio svesan ruskog stupuja kulture, njene ekonom-

ske nerazvijenosti, neđostataka u ina» terijalnim srcdstvima, a u isto doba svcsan snage i vrednosti svojih jakih I kulturnih suseđa, i caru stalno predočavao, da Rusija mora izbegavati joS za dug i dug niz godina rat sa ma kojom evropskom silom ... 1 zaista rat sa tako jakiin. konsolidovanim i vojnički silno organizovaliim centralnim silaina iz temelja je poljuljao veliku rusku carevinu. Probol ruskog fronta iztnedju Tarnova I Oorlice zadao je smrtni udar ovoine kolosu na zemljanim nogama, i sve što S8 sad dešava u Rusiji posledica je toga vojuičkog poraza. VojniČki poraz Rusijc omogučio je revoluciji da digne giavu, i stvorio raspoloženje u svim zemljama, koje joS nisu mogle biti tako tesno spojene z* Rusiju da se u njima pojave separatističke težnje. Ne samo Poljska, več Ukrajina, Finska, Kavkas i ostale vlasti velike prostrane države teže da postanu zasebni državni organizmi. Takav. slučaj je nemoguć kod starili i konsolidovanih država. Uzniimo za primer samo Franeusku. Izmedju severa i juga Francuske velika je protivnost ne saino po temperamentu. već može se reći i po rasi. Južna Francuska ima pretežno više latiuske krvi, južni Francuzt govore provansalski, koji je zascbati jezik (čak sa svojom literaturom), pa su ipak vekovi, zajedničke tradicije I prošlost stvorili takvo jedinstvo, da se nezna koji je bolji Francuz da li Provansalac, Parižanin ili Bretonac. U Rusiji je sasvim drukčije, jer počcvši od Finaca, Poljaka, Oruzina, Djurdjijanaca, Tatafa do Rusima najbližih Ukrajinaca, svaki je od ovih naroda radosno doče>kao katastrofu Ru.sije, da bi mogao dići glavu Tživeti samostainim životom... Mi smo Srbi u svojoj odanostl prema Rusiji dvostruko grešili: prvo, što smo suviše verovali u iskrenost Rusije prema srpskom narodu i njegovim političkim ciijevinia, a drugo, što smo i suviše prc'oenjivali moć Rusije, l celu svoju nadu polagali u nepobedlvost Rusije. l'e su pogreške naše poticale iz naše sentiinentalnosti i iz ltašeg neznanja. Oni koji su rukovali srpskom politikom i u čijim je rukama bila sudbina Srbije učinili su takve pogreške, koje im se nikzda ne mogu oprostiti, Bilo da sg rusofilsku politiku zasnivall na sentimentalnosti, bilo na nezuanju fakata, njihov je rad za najveću osudu i srpski narod ne rnože im nika« da oprostiti takvo vodjcnje politike. S. P.

Problem mira Odjek Lansdo\vneovih predloga u Eitgleskoi. Kb. Rotterdam, 8. liiarta. ,,N i e u w e C o u r a n t“ javlja iz Londona: Juče je održana skupština za potpomaganje Lonsdowneovih predloga. Izdavač nedjeljnog časopisa „Econ o m i s t“, H i r s t, predsjedavao je sa lordom A s t o n o m, Jovettom, Ry 1 onsom i Noelom Buxton o o m. Hirst je rekao, da mišljenje Lansdowuea dijeli u sjedinjenoj kraljevini većina onih, što tnisle. Polftika odlučne pobjcde .ie težak udar za mno« ge poštene Ijude, koji su niišljenja, da

PODLISTAK

(Melentije Stanišlć: Na prekretu Mlada gospodja Sinilja je omalena 'žeijica, neminiih pokreta, otvoreno playe> kose, čije su se kovrčice opustile nad 'čelo. Plavilo kose stajalo je u velikoj protivnosti sa crnilom očiju i obrva, a sve skupa spajalo se u ton dražesnostl. Stajala je pred ogledalom, ureidjujučl toaletu za izlazak u šetnju. — Zašto ne podješ i ti? Vreme je divno, provodnja će biti jedinstvena. iTreba da iskoristiš bar nedeijne i praznične dane za šetnju. Sad se ne inožeš izviniti izgovorom da si sprečeii poslovlma radnili dana. Iz njenih reči, kojima se obraćala mužu, svaki bolji posmatrač izveo bl ovaj zaključak: gospodja je preporučivala mužu izlazak u vidu prekora, ali se ipak zato nije u tolikoj ineri žestila da bi svoje zadovoljstvo uskratila. Na sve te primedbe gospodin Milosav ostao je ravnodušan. Dok je njen hujni temperamenat tetžio životu za provodjcnjem, on je svoj sta'.ožio. Na to je delovao njegov zavidan položaj u društvenom žlvotu. Trebalo je člnjenicu stvorenog dobrog glasa održati. U tim momentima čoveika na to ne tera ni sujeta niti nužda za obezbedjenjem egzistenclje. Ne. Tu diktuje nekl tajanstven! glas dužnosti, koji kao da se stvorio iz te dobre sredine u kojoj

se živi. Qn nepresta.no opomioje na dužnosti, obuzdava želju za raznim zadovoljstvima, a stvara i jača volju za korisn'e radove. — Držim da ćeš se ipak i bez mene dobro provesti. Tebe bih verovatno zanimao, ali bi zato dosta izgubio od poslova kojima sam pretrpan. Bacivši letimičan pogled na zidni časovnik. dodade: — Sad je dva po podne. Do šest hnaš dosta vremena za šetnju, a dotle ću I ja svršiti započeti posao. Po obedu možemo izačl u pozorište, večeras se daje jediustven pozorišni komad. Za vreme razgovora gospodja je neprestano bila licem okrenuta ogleđalu, a gospodin ne skidaše pogleda sa predmeta, koji Je radio za plsaćhn stolotn. Kad je sve stvari bila dovda u sklad, navuče rukavice, Izvadi kišobran iz ornjara i spremi se za odlazak. U tom udje dadilja, noseći u naručju deteince. — Zar se već probudilo?! Nema ni pun čas kako je uspavauo. Oovoreći ovo približl se dadilji. Pcsmatraše neiko vreme dets pažljivo. Zatim kažiprstom desne rtike dotače mu se nosića. — Zašto ne spavaš, ti mah neposlušničc? Nadraženo dodirom ruke ! lzazvano glasom, dete upravl poglede svojHi pevinih očica u pravcu matere. Upoznavši njen lik, pretvori crte Hca u blažen osinejak. Kao da je htelo reći: — Uzini me.

ponesi me, jer i ja želim da u tvomu narnčju provedem koji slatki trenutak života u bujnoj prirodi. Od svega ovoga tepalo je samo; — Maina! Materinsku ljubav gospodja izrazi nad debetom pritisnuvši niu dug poljubac na zažareni obraščić. Otula se obrati dadilji: — Do moga povratka dobro pazite na dete. Oko četiri časa ga nahranite. Najzad se okrcte mužu da uzme pozdrav. On ustade, otvori vrata, pa je hodnikom isprati do stepenica, a potorn se vrati u sobu da se natiovo preda radu koji je za trenutak prekinuo. Izašavši iz kuće, gospodja Smilja je bila u nedoumici da li da žuri ili ne. Zaboravila je prcd polazak da se orijentiše koliko je časova bilo. — Da li Je već došao na ozmačeno inesto sastaiika? pitala je sebe saniu. Možda je još rano, a može biti da sam i zakasnila? Na rasprsnici najglavnijih ullca baci pogled na velikl elcktričnl časovnik, kojl je pokazivao trl po podne. — Još pola Casa, produžila je da mlsli. Mahinahio se okrenula. Bojala se da je neko ne prati. OdstranivŠi bojazan, usporila je hod. Nlsu je zanimali bazari uličnih trgovina niti šarenilo sve« ta koj! je promlcao. Neka sladostrasna i nepojemna drhtavlca, prožimala ju je celim teJom, prodirući do same srži ko«. stiju.

— Da, još samo pola časa! Pa, onda... U željeni sastanak, strasno ispovedanje najiiežnijih osečaja... ostvarenje idealnih trenutaka. Veličanstveni sti oni! Koliko zcbnjc i straha, žudnje i neizvesnost za njiina?! Za vreine od pola časa gospodja Smilja oi'iomenula se svoje ideaine ljubavi. koju, eto, posle tri godir.e opet obnavlja. 'I'ada nije ni mislila da če biti supruga današnjeg muža. Sticaj okolnosti izmenio je^ lie njeuom željoni, naincru ii bračnoj vezi. Ugledan položaj današnjeg muža imponovao je njenim roditeljima. Oni su predvidjali za nju sjajr.u budučncrst. Zelji roditeija tnorala se pokoriti i prineti na žrtvu sve svoje ideale Ijubavi. Doduše, današnji suprug nijc csvajački lepa ali ni ružna pojava. Jedino temperament nežnosti njegove ne kreće se u granicaina, koje bl je mogle pridobiti. A on? Prisećajući se trenutaka prve iskre ijubavi, toliko se bila u mislima zaueIa, da je potpuno zaboravila provedeno vrenie sadašnjeg braka. U tome ihomentu ona se osećala u dobu devojaštva. — Pardon! Izvini se jedan mimoprolaznik, koji se nespretno očcšao o nju. Tirne je trenutno bila otrgnuta od slatkih raztnišljanja, da im se potom još više pireda. Mada je usporenim hodom išla, ipak je najzad stigla do željene mete. On je več bio tu. Pozdravili su se na-

čiuoin, koji je u tim trenutciina za zaljubijene dovoljan da ne privuče paž« nju ostaloga sveta. Njegovi maniri stvarali su mu fizioguomiju veštog ljubavnog avanturiste. Sama suština dogadjaja u istoriji života načinila ga je takviin. I on jo naivno voleo. Prva iskrena ljubav bila mu je ona. U očekivanju ostvarenja ideala namali se našao na stazi razočarenja, a od nje se uputio putanjoin ljubaviie izvcštačenosti. Udajom njenoni za drugoga bio je poražen, ali se posle stišavao, tražeći utehe u Ijubavnini avanturama, bez cilja i odredjenosti.^ Šetajuoi s kraja na kraj šetališta, upotrebili su priliku da u izvesnom mo* mentu skrenu na jednu od spore<lnih i osamljenili staza. Izabrali su jcdnu klupu i seli. Razgovor je počeo 1 tokao u svoj svojoj nežnosti, čije se graiiice ne dadu opisati. To se-samo oseća, a osećaju je oni. koji tu nežnost nzaiamno izlivaju. Dugo su ostali sedeći tu. Tek kad na tornju obližnje crkve izbi pet časova, ona sc prenu i naglo diže. — Moram ići, vreme je. Ne smem ostati dtiže. jer je muž eelo po podne kod kuće I očekuje moj povratak. I on se digao, izveo je na glavnu stazu i po njoj je ispratlo do šetalisnog izlaza. Pri oproštaju podsetio ju je: * — Dakle, neću biti prevaren it očekivanju? Idućeg četvrtka po podne čekaću vas kod kuće. Ona je, medjutim, naglo upravila poglede na sve strane i, ako krad!ji->