Београдске новине

dGdfltok „Beoitfldsklh Hovinn".

Kraj pristaništa ...

fi

■® 8 c «s«si«

Uz obalu šećem. Aleja kestena Pružila se u dalj. Drvlje tanko, krhko 1 grbave grane. Po putu Je sjena ' ISarala ćilim. Nogom lišće prhko Sve šuti i mota. a šum nekud bono, JKS dis-akord mili. SluŠam ga I Ćujem Pjestnu svoje duše, pa ko džbun sam klono' Kad ga oštrac sreže. A ovamo snuiem t Priču, plavet neba, što će s dragom doći, Pa da gu-gut puni prazna naša njedra, ! Gdje fijuka vjetar, kS bura u noći, Kad prije tog smuti smiješak dana vedra I suzom prosuz.i. O Ti... željno gledam Kako talas valj’a talas i svijetli : Jaee voda tokom. Sa nie drhtaj leđan Nosi vlagu. Već se čuiu prvi pijetli. Zdrava vcčer i sumračak velom rnagle Po kraiu sve rnuti. Čekam Iadju, a njoj Još ni traga. Pustoš. Čežnje pliju nagle I rado bi na kraj svijeta, gdje se danjoj ,Vrevi zadnjim trakom smrca bliži pa da I sdm predam. Ali prije samo đa su Sni predamnotn, što sad čekam. Slatka nada .VaraŠ li me?! Qle: u mraku vatra sasu

Pregršt plama I vodom se Iskra vrca Kidaju se zrake, pjene tamnl vali, A što sttklja ćLim i staje kucaj srca 1 , Mnijem: kraj je mom životu, draga znal li? U to fićuk rezak žvižne, zrak proreže, A palubom cinkaj zvona jekne. Vreva. Bacaju se tanki lanci i stup veže Teška ruka. Žamor. Ljudstvo kao plieva Do izlaza spješi. Ja još stojutt. Oči Ni da trenu. Odće je? Napinjeim se. Ruka Dršće od čekanja. Je 1‘ tu? Hoće 1‘ doćl?, I kroz drhtaj tmci tresu. Bol 1 mttka Satnnotn pako diiele. A noć crna. Magla Svuda. Mnijem: smrt već Ide. Sad će k rnenl Sve da sori. Ništa ne znam,.. Nagla U to sjen prostruji. Svježost. Posmjeh' sneni S cma oka u mrak šikne. KK'k i vrisak Krv zavitla: Ti si! Sad nek drviie krhko Noćnu sliku šara. Vas će ruke stisak Svijetom vodit. A što nogom lišće prhko Sve šušti i mota, a šum neknd bono K6 disakord mili, pa slušarn i čujem Pjesmu prošHh daria — to je što satn klono U čežnji. ier s Tobom svijet svoj novi... snuiem. R. F. M a g J e r.

Gjurgjev dan. Sutra se u narodu srpskom i u crkvi proslavlja praznik Sv. G j u r g j a, a innogi sipski dom slavi sulra svoje krgno irne. 0 Gjurgjevudanu imau narodn razni' obi&aja. Gjurgjev dan je prvi proJjetni praznik. Sunce je do ovog dana dožlo već do tolike visine na nebu, da jo U stanju izazvati življi pokret u biijnojne svetu, posle dugoga mU zimnjeg spa. vanja. Najveći deo običaja j gatanj.i, koja se u narođu toga dana čine, tiče se zdravlja kućnje čeijadi, zatim zdravlja stoke i obilnosli joj u rnleku, i budućnosti momaka i devojaka. Još u oči Gjurgiev dana građe se krstovi od leskova pruća i rneću se na kuće, zgrade, torove, bašte i njive. Sutra dan pak svaki se momnk i d evojka žuri đa se okupa pre sunca u rekama, i!i ako njih u blizini nerna, onda kod kuće u vođi donesenoj «oš s vočera a u kojoj je p'renoćilo razno bilje i cveee, medju njima i gjurgjevak, feelen i vrba. U pesmama, koje se tog dana pevaju, pominje sc Lado. Nema sumnj«, da je i to neko slovensko božanetvo, jer so pominje i kod Rusa (DidLado; i kod Slovenaca TDidinodeto). U Srbij! đevdjke pev.Tju tog đana ovu pesmu: „Gjuragj kosi po pobrdju, Lado lo miiel ! Gjurgju žedjca dodijaia, oj Lađo, oj l‘‘ Prije Gjurgjcv uana ne valja selen brati ni mirisati, a na Gjurgjev đnn svako uzme po j'dan štručak.te omiriše i zatieno za pojns iii (devojke i mladc) za djerdan. Gdekoji se na Gjar,:j v dan Jjuijaju o drenu, da bi bili zdravi kao Iđren, a gdekoji se valjaju po zelenoj pŠenici. U mnogim krajevima pre Gjurgjev j idaaa no jođu jagnjećega mesa, a na Gjur- j gjev đaa svaki glcda đa zakoije jagnje. ; Poznalo jc, ’da ovaj običaj i Turci drže. U krajovima oko Tinroka svaki domaćih { doiera na Gjurgjev dan k crkvr po mu- ; ško jagnjo, i onde rnu na svaki rog pri- | lepi jK) voštanu svećicu. Poslejihsrgije 1 -op ! izadjc modju jagujad, kojima onđa sveće j na rogovima zapale, to im očita molitvu i j hiagoslovi ili (đa se mogu ’kiati i jesti). j U nckim krajevima ua Gjurgjev dan “jzbace : ptišku preko stoke, da bi im stoka napredovalit. i Iina na Gjurgjev dau u nekim krajovijUa i ovaj običaj: Sasfanu se po tri devojk'. 1 , koje su već zu udaju, pa na Gjurgjev dan rano otidu na vodu, noseći jedna U rukama prosa, a druga u neđrima gra. bovu grančicu, pa jcdna od oae dve zapita onu Lreću: „Kuda ćeš?‘‘ A ona odgovara: „Iđem na vodu, da vdde i menc* i tebe, i tu što gleđa pre tcbe‘‘. Onda ona fcapita onu što nosi pioso: „Sta ti je u ruci? ( ‘ — „Proso, da ftfoso i menc i tebe, i tu što gleda pro tebe ‘‘; po tome upita ouu šfo ima grabovu grančicu U nedrima, šia joj je u nedrima, a ona 'jbj f xlgovori: „Grab, da grabe i rnvno i tu ifo gleda pio telio*'. Na Gjurgjev dan ne valja apavati (da ue boli g lava), a ako li ko spava, on onđa na Markov dan (25. aprilaj da odepava na onom istom mestu. Koliko nedcija zagrmi pre Gjurgjev dana, po onoliko dinara, kažn, 'da 6) biti fovar žita one godine.

Kraljeva slika. Još iste večeri došao Je i opet u kasno doba noći. Pripit, pa jeđva stoji na nogama. Jedva se doteturao do svoje lcućioe. Ovo mu Je bilo lako, Jer ie bila od crkve treća, a do tri brojiti znao je i inače, kada bio u nepriliel i ia vlastito Ime. Kad je ujutro došao k sebl I oaae-

be siainoga, mrzov.oljasto je kimnuo očima i stao istraživati kako če i gdie smoći toliko, koliko mu treba. Dai‘ sam‘ za tri deci . . .* ništa više. Znat‘ gospod'ne, Roltoš ne zabavIja ni ondakar kada j‘ i manje od tri.., aja. I za ta tri deci- mogao si na njegovim ledjima, ako si htio, upravo cijepati drva. Sve će Rokoš, sve, sanT ne kopati bunare. To ni'kada. A znat‘ — i sad je bio u svom elementu — to t‘ je vcl‘ki vrag. Ni da tn‘ ko da pun akov (riieč ,,rakija“ vazda je i>zbjegavao), ne ću. pa ne ću. Sad je običnO' koraknuo korak natrag, šešir natisnuo jače prenta zatioku i nastavio opis bać-Andrdove kuće, gdje je proživio netnilu uspomenu o ,,bunaru“. — Vrag niu . . . znat', velik je to lopov, al ne stari, već onaj njegov Joza. ona mira i sotrta dugajša. Kada s‘ bio već u po bunara, o.n pustio jedek brže, a nogom odvalio busu. Ona t‘, znate, povukla đrugu i . . . no . . . što da Vam kažein dalje. Skoro s‘ zaguŠio. Da nij‘ ovi* moji' prsti ode Rokoš u popinu baštu . . . ode Rokoš zauvik u šijivik. Pa . . . o — o . . . iesam t‘ reko . . . tentala m‘ niegova . . . — Ajd, ajd, što s‘ tudikar... kog čekaš... treba t‘ iči. 1 Ivoš ođe. Kad pred veče, a ono seiotn čas proleti jedna, čas druga, pa tako kclija ređom. Tu se bacaju kape, a one trobojke što vitlaju sa šešira po zraku.

đe izlupaite i nakažene vire jčroz pukotine, koje još objesna seljačka I Jogunluik tumbastim oštricama od vremcna jače iskasapi. Rokoševa je kuća uopće postaia svačija svojina. Tko god hoće, taj se o nju očeše, zgrabi i ode u re sa nje, što valja, a što nije za što, ostavi ili ođgurne nogom. I nitko tomu ništa. Rokoš sam ni da bi pis'nuo. Sad Je pogotovo oživio. Joškina ,,kavatxa“ puna, pa kad on dodje, dobro dodje. Ne govori mnogo,

Vjeri ii tbo evoje dijete, ide fo ne. kud brže već inače, jer gjuvegiji se žuri. >—.IZnaš, mjoro j' odma’ otići, za t’ nije imb vremcna ni da s’ pošteno naije. Pa ondakar i čemu tolike svatove. Rat je rat, za t l valja čuvati. Ovo „čuvati'* svatko je jače naglasio 1 kao 'da se ispričava’. ■— Valja t’ čuvati i kako s’ ono kaže, bile novce za cme đane... ja—ja—a... teška s' vriihena, a u našoj kući 'nema t' mušk; gkva. Sto j' bilo, uzeli u varoši, ? a bog zna' kada će i kako s’ vratit’. 'oćc 1’ kljasti, ja l’ zdraviji. Bože, Bože... Jednoga dana pozvali i Ivošu. Rokošu to nikako ne ide u glavu. ’A na’Čelnik onSa njemu o'drezao: — To ti je tako. Tvoj je IvoS doduše skb, a i nešfo šepesa od tvojili batina, ali kad može služiti za ruho i hranu u Gjurolovili, može za dncvnicu ’i U ca. ra. Kad mogu đrugi, mbći će ra'điti ’i on. Lopatom valjda uiriije baratati. Sad si čuo, pa idi kući... Usput sreo pandura Tadaju. Riječ po riječ i ovaj ti njega odvuče u dućan. to je bilo dalje nije se mogao unaprcčac sjetiti najedanput, već svc onako kornad po komad. Kad 6e malo prospavao T mašio za hkđnom vodom, da titaŽi 'vatruštinu u gflu, osjećao je neku klonUlost Ua čitavom tijslu, a u glavi sve mU se muti, šumi. Gomila kojeliaivih riječi, savjcLa, razumije\ r anja izlazi ’i izlazi i on koliko god trlja prsfima po oku, folibo opet pridolazi slika za s'ikoin. Ove se nekud ko združuju i od osjeća, što ina’če ne bijaše, da je on u krivom. Eto i najzadn’ji Čovjek nekuda živi drukčije, a on jedini nit Svi onako, nit živi k;:ko bi bilo ma komu od koristi. Po gotov-o u ovo ozbiljno vrijeme. • ' • •• v ! ; — Pa šla ć‘ šta da radiin? I ko-liko god je on tta Čas hnao j volje i stao crtati i nizati planove, pa ; da se nešto uradi, ostade ipak sve kod ! puste tlapnje. Majtte rukom, polegne | nauznak na rojtastu petaru i hrpu krpetina, pa će da stisne oko. Žmiri, al‘

kao n'i momci sami', kojima je on pred- I u ^vi sve vrije i on ponovno protrlja

Rokoš gleda i ne misii ništa. Samo što smrsi neke nesuvisle glasove, j Rokoš satno gleda, a ono ili natuče šešir jače na glavu, a rukc I oko samo što ne iskoči.

mefom šale i sprđačime. samo je o*t ne opa/a. — Pi‘, Rokoš, pa da idemo. — Evo, sad; treba piti. Ne živi s‘ sto godina. Pi‘ pa te nij‘ briga za nlšt, jere sve i ‘nako bi‘ će kako biti mora ... indi. U to došli na red oni tarno od dvadesete i četvrte, pete, Šeste i dalje. Treba i lvoša. Ide i‘ drugud, opet isto pitanje, samo malo drukčije. Sadržaj vazda isti. U tome pao razgovor o prvim ranjenicima. — Pao Tudaja Azenićev k’od šapca, — Ilija Ojurokov izgubio oko. - Za Ariđrenina muža ne čuje se ! ništa. — Siri seoskog nočobdije, Ojurica j Moli, pao u ropstvo. — Joj meni, sam* da mu ne iskoi paiu oči. Pa kako ć‘ samo tamo, di s‘ j' ne krsti rukcm, već sa tri prsta , , . i pomoz mu Bože i Mar‘ja Tekinska. \ I redom tako. jeđno

u džep. Okrene lijevo, okrene desno i sve nešto kao da hvata, gdje bi mo-| gao doći onako do tri gufliaja. U to evo pješioe Ivoša. Otac, kao da mu to i nije sin. Bavi se u svoj svojoj dosadi sam sobom. a da ga tko zapita: što misli i kako, bio bi u neprilici. Ovaj put ga trgne saim sin. Untaglik. Rokoš satno što tupo i besmisleno pogleda. — Untaglik, pa untaglik. Onda ga ođmjeri. Već mu je bilo nešto kao sijevnulo, pa da mu se podrugne, što nije ponovno primlien, ali ga u tom pretekne sudošljak Ivošev. — Untaglik zato, što s‘ nisi za nj brinuo. Treba t‘ za jaka prsa i tilo dosta rane, a ne gladovanja i bubotaka, pa ‘oš šakama i nogama. Ej, Rokoš, Rokoš . . . propo s'. Tvoj što iedini ni‘ uzet . . . sramota za selo. — Šta . . . kaka sramota , . . Untaglik, pa nikom ništa . . . eto, I on zafnknuo- repom, pa ravno do Joške. Tu se već skupili. Drugi dan isto, treći opet. Samo ono zadirkivanje za Ivošu češće I Rokoš već ne zna, gdje da smogne ono za ,,sebe“. Ide T ovamo, prvo je: A što j* s' Ivošem — a?I da s‘ barem opoštenlo, ali jok! D‘o mi gutljaj čaš>ićke, ko da s‘ ja žena, jal dite. Vrag mu... Ne će zato više Rokoš u bunare. nikada. Nego, znat* ... I on se okrene naglo. — Žuri mi se. Hvalj'n ls‘s . . . Onda se okrene. skine kapu I dobacl onako stereotipno: — Idem na poso . . . već me čekaju, bit će dva tri, I više deci. A Rokoš nlje cmaj što bi htio lz praznoga... I on sve sam sebl i o sebl, gundja I grabi. A kod ku’će djeca veĆ lske«ila llce od siabostl, gladi. Žena se spustlla, pa ne marl nl ta išta. Knća prazna, dvor

ta-

svu golotlnju svoje okojlne, pa I se- ptist Žbuka sa kuće opada I gole gre- 1

Ja, boga m‘, nij' to Šala ko j‘ pa znat*... Pokušavao tješiti, al to sve nekako preko srca, pa ne ide. On je uopće dio dana prespavao, a inače susretao vedra lica i slušao zveket čaša, G'dje on znade, što je to bol. žalost, ’žalovanj-e, neiinaština!? Pa onda briga za druge. Ta on se nikada nije brinuo ni za sebe. a kamo li za druge! U crkvu je slabo išao, ali dobro je zapamtio onu filozofiju: Pogledajte ptlce nebeske! Niti siju, niti žanju . , . a ipak ne stradavaju, ier se za njib brine 0.tac nebeski. Pa kao što za ona nedužna stvorenja, tako . . . Tu je on mstavio svoje: — Tako, tako . . . Pa i čemu tol'ko misliti na sebe. Nij‘ niko strado od gladi, p,a ne će ni . . . I tu bi slika njegove žene, djevojčice i Ivoša nadomjestila riječi. Jedno bi prektjeio pred njegovim očimia i on satno što nešto raspoloženije, kimne zadovoljno glavom. — Imaju’ruke, imaiu noge, pa neka s‘ brinu . . . neka. I ptice nebeske... indi. U takvi/n pfilikama snašao p', đa nije ni osjećao, ni zimu ni neimaštinu... sve. Za to je i bio dobre volje, pogofov'o uz nekolilco gutljaja. Za jelo so mnogo nije brinuo, jer i za to je lako ljeti, a zimi opet: klanja, kartnine, svat’ovi, pa ti to R’obošu svatko dobaci, a bogme ou sam| i juzine, a ’da za to ne pita, i on iz časti u čast. . ‘ ! — Je T, molim te, je T fo dobro pečeno?... I još i ne izroče, već Jo kus u Ustima. Tako je to i kod pekara, gdje so evi Užvale kraj ono iule u ustima i od eilnoga pljuckanja, dok on isproba ,/oće T jMistiU tanje, ja T deblje“, Ovo nekoliko neđjelja kao da se Okrenulo fcitavo selo. Sve go užurbalo, pa ti fo nitko ne miali ’na 'drugo, već svakl na svoje. Ujnw li tko po3, priredo sc kormine, tflt BVO onako u tišinl, lafno, pa Rokoš sazna Isfom, kađ |e gve proslo.

ono jedno svoje žmirucavo i nikad I neispavano oko pa se digne. Sjeti se sinoćnjega posjeta u <juj ćanu i sijevne mu namisao: doći do j nekoliko krajcara. a zaslužbu ne | popiti. Kuc ovamo, kuc onaino i on Žup! nlku u ured. — Hvaij'n ls’s, velečasni, moIji'ću... Dobričina starac gleda I ne vjeruje svojim očima. i— Pa koUko ti treba? >— Jednu krunu. ; J — Odmah?! — Odmri, molji' ću. — Pa dobro. Starac izdao nalog ( Rokoš iscijepao dobranu rpu drva, a cnda založio i zasluženom „kruno-m' 1 otišao dučandžiji. — To^najprije, to... čekaj t‘ vl, kaiasamije. pokaz't će vama Rok’oš, pokaz't... Kupljena uokvirena slik'a bio Je Jedini pošteni predmet njegovih podrtina. Kada ju je pribijao na zid, bilo je sto muka. Kuda tucne, a ono samo što se natruhla žemlja runi, komad po komad pada na zemlju i za čas ztievne nova rupa u zidu. — Šta J‘ to? Pa ta t‘ čitava kuća ne vridi ni što J' crno pod noktom, E — 6, to tako dalje ne ntore biti! Pogleda lijevo, pogiieda desno. njemu prosine slika za slikom, kako je on to odavno več mogao popravitl. Da je samo jednu lopatu dnevno nabacio žbuke — eto drukčija bi kuća blia. A mogao je. Jer kad je toiiikima drugima, trebao je i sebi. Pa o.nda: kako on to nije opazio prije? Eto već je i ostario, pa istom danas, kad je išao prikivati sliku. —• Baš mi je mllo, nl' mi Je Ž‘o, Čekajte.., U to stlgla i žena. Po običaju zalupi vratiima, pa kad ugleđa Rokošu, kako namješta sliku i gleda, da li dobro stoji, plane u njoj davna pritajena gorčina. — Je s‘ ti lud? A odakle t‘ ta slika? Šta će t‘? Di s' ju ukr'o — &?! On stao pa gleda. Prebire, pa nikako da mu pane zgodna rijeČ za odgovor. Još čas prije smislio je čitav govor, kojim će razložiti svojoj ženi svrhu svoga posla, pa da joj bude sve jasno. Kazat će Joj, kako ona ni ne sluti, što se to sve zbiva u našoj carevini, koju „sadikar brani sve što j‘ doraslo do puške“, a on jedini ne pridonosi nikakove žrtve: Prvo, što nije uopće nikada bio vojnikont, a drugo, što Ivoša nijesu primili s njegove krivnje. U čitavom selu on je Izuzetak. Pa kad već ne može onako, on će barem pokazati dobru volju. To može, kako mu reče prijatelj, ako iskaže doiično poštovanje osobi vladarevoj l uznastoji u dcriično poštovanje uputtti ntladje od sebe. A da je on to zaista 1 dužan učMti, najbolji je dokaz, Ito kralj vojskom brani vlasništvo svih’ svojih podanika, pa po tom i seljalca samih... i one, koji ništa nemaji^a 1 sami se braniti ne mogu, To je $ve tako veliko, nedokučlvo. Istina, on fe u očima, ne samo svojih suseljana, več I vlastite žene

puki jedan badavadžija I ništa više^ ali on će odsele dokazati protlvno. Prekasno nije nikada. Ispripovjedit će joj svu onu predvečernju borbu, na koju ga baŠ potakla rečena slika, dok je još s ostalima visjela u dućanu. Po gotovo kad je tamo čitao na svakom licu vedrinu i neku samosvijest, svjesnost svojega životnoga poziva. Kako je nadalje svaka 1 najmanja kuća puna djelotvome Ijubavl za svakoga, pa korisnim djelima potpomažc i blaži boli i žalost drugih, a on sam o svemu tomu i ne zna da opstoji, nekmo li đa sudjeluje čime u tom radu. Svoj propust i što je on uop’će u društvu svojih suseljana, bio je svijestan i ako se zato nije osjećao krivcem. On pače krivi druge, što mu nfJcsu umjeli skinuti mrenu s oka. Kad su već njega držali nedotupavnim, trebali su pametni, koji su zato i pozvani, da preda nj iznesu sve k6 na đlanu, kao što je to pandur Tadaja. — Oni su krivi, da; zašto me nisu bocnuli, prije probudili. Da al to im vaijđa nije išlo u račun, nije, da. I u njemu samome uzavrelo. ' Pogleda na sliku i smirio se na čas. — Vi‘š taj s‘ jedini brine za sve ,.. sve nas. Taj t‘ ne zna šta j‘ razlik’a med ljudima. Bog na nebu, a on na zemlji. Živ'jo zato naš kralj, Bog mu i duša! Ank’ena Rokoševa nije razutnjela ni c’glu riječ. Njoj se pače pričinilo, da joj je muž pomjerio pameću. — Znaš, prijo, govori ti, k6 da j‘ poludio... ne znam, šta mu je. K6 da nij‘ sve u redu. Sam‘ ako nij‘ di natrap'o —: Kasno u noć vratio se Ivoš sa posla i donio prvu nadnicu, a jutrom rano otišao opet na posao. —- Tri krune.,» he-he-ć . 5 , to j‘ već novac, Za to s‘ već može nešta kupiti. I on otišao do žene, pa da se ,,dogovori" šta i kako će. Cisto se sam I začudio, kako je on to trijezan prospavao noć i evo sada ne misli na spiru, već na dom. Sad mu je bilo jasnije. kako to, da se ostali suseljani, koji toga imadu više neg oni, drže kuće J bježe od badavađžije. Pa kako to onda i može boiiti, kad ti ode netko iz kuće, koji je do sada ne samo privredjjivao, već l bio drag. Po gotovo, ako taj kao sada u ratu — još nastrada ill čak umre ... Pomisli na Ivoša. I prvi put stegne ga nešto u grudi i on oćuti ko prijeikor, kako je mogao živjeti toKko godina, a bez srca za slabića i kljastog Ivoša, za kćerkicu Ankenu, a najpače vlastitu ženu, koja }e ipak 1 mimo njega kako tako, podržavala i kuću I staralla se za djecu. da ne umru od gladi. Pa napokon ona ih je postavila na noge. Rok’oš se zastifdi sSm pred sobom. Oanuće ga spopalo i on mrka lica spusti se na izlizani trouožak. U grudima ga stezalo, a u grlu sve gnjavi. U to se povratio Ivoša i sav veseo kllkne: — Evo druga nadnica. Pa nij'to baš tako teško, k6 što s‘ mlslio. Nu. Japo, ć‘ino kupit nešta maji, neka s‘ i ona zaodije k6 I druge žene, a ne da bude zadnja u selu .. „ . :To je bilo previše. 1 1 . 11 < ■' ' Rokoša, ko da ie neki otajnl plamen ofurio od pete do glave. — Et‘ i an ... dijete. pa k’ako pametno divanl. A samo ja.,, Ja... 0 Bože, u što mi život, pa ’oš u to vrijeme, ‘di mil'ljoni ginu za cara i za domovinu, a ja ni bette... ništa. Šta s‘ ja caru privred‘jo — šta? Sam nis' bio vojak rad ‘ednoga oka, a Ivoša s‘ okljakavio, a drugoga nemam.., Ne! Tako t‘ to ne će biti više.., aja! ‘Oš je u mene zdrava pamet 1 dvl ruk’e radiiice. Ima toga, da, pa da vidiŠ — I on uzeo šešir, natukao ga jaČe na zatiljak, pa ravno medjju nadničare. Kad je sin stigao na posao, Rokoš već zamahivao i udarao budakom, da su zamrznute buse u jarku letlle I sve se runile u prašinu. — Cekajt 1 vi, Jesam t‘ rekao, pokazat ću ja vama.., pokaz‘t ću ia sviin.a . I pokazao je novim životom. ' ? M—r.

MU... O, zašto si prema meni... R už i I. O, zašto sl prema menl, Tako hiadna, nesmotrena, K’o da I ti srca nemaš, K’o statua od kamena. Zar ne vidiš ovu tugu, Što s’ ne gubl s lica moga Čežnjivoga, nevoljnoga, Uinornoga, nesrećnoga? Zai ne vidiš ove očl, Što se bore sa suzarna? Zar ne vidiš bolnl osmeh, što zamlre na usnama?