Београдске општинске новине

266

се удесвти да се сви послови уредво и на време и звршују и да судијама ипак преостаие кпји час и нане иредвиђене послове. Тако би делокруг судског одељка био чисто судске и сиорне природе, у њему би најстарији кметеки помоћиик био председник суђења и ше® одељка; докле би опет други члан суда прешао за шеФа администрације, и вршсћи дужност подпредседника примао на се ситније послове његове а нарочито водио редовна надз р над кретањем свију нослова персонала, те би тако предеедеику остајало вигае времена за све и унутрашње и спољне интересе општине

Одмах чим сам ступио у дужност председника хитао сам да се упознам са том зло оглашевом општинском архивом. Не би било места да се овди говори о њеноме стању кад би то била једна обична архива. Али на против. Суђење и извршивање судских решења и забрана стоји у теспој всзи са пословима архиве, да толика многобројна лица која се код нашег суда парниче у нестрцљењу да им се предмет доврши, сву кривицу припш ују хаосу оиштинске архиве. Судсћи но ономе што сам још ©давна 1 мао прилике да чујем, и по многим жалбама, које сам морао да иримим, морао би у општинској архиви бити много већи хаос но што је у еамој ствари. У колико сам објашњавањем дотичних ергана могао да оценим, архива та носи на себи тип једне многогодишње запемарене радње., због чега је нужно по ;дуже енергичног прегнућа па да се доведе у ред оно и онолико к> лико је нужно и могуће. Архива броји своје штгнуне протоколе и Фасцикле од 18 69. године па на више. Све што је раније то је још у жалоснијем стању, да доводити данашњу администрацију према указаној т.отреби у свезу са ранијом од поменуте године, и рачунати на траг и везу, значи излагати се милости и немилости крајњег случаја. Свих докумената и књига нема. Они, којих има, непотпуне су. Неке су приликом једпог ножара погореле ; у неким књигама нема повећи број листова. И ако се сигурно одавна могло знати шта зпачи то архива у којој се налазе и предмети са документима било он штинским било појединаца, ипак се на њено очување слабо пазило, те је тако на најчудноватији начин један део у своје време сређене архиве поразбацан и упропашћен тако да се ::ћ један акг није очувае. Ја сам тражио те ми је други деловођ поднео детаљап извештај о стању целокупне архиве и у ре®ерату описао све оно што је нужно урадити па да се онај део старије архиве, који је очуван, и све до 70 те године на овамо у ред доведе. Лако је оценити, да је врло важпо и нужно имати уређену архиву, ако се узме у обзир околност да до тачног и брзог отправљања њених чависи и иравац и ток осталих послова по једноме предмету; она је дакле кључ за цео механизам и основ за све даље послове. Налазећи се дакле у врло жалосним стању архива је била предмет око чијег је уређења падало доста речи иа се по што год и предузимало, али у ствари није ништа постигнуто. Тако је 83-ће године отпуштен је стари а на његово место био доведен други архивир, у жељи да се отпочне уређивање архинс. Али 'њена крајња запуштецЈСт није имала за узрок само личну немарљивост, не

способност или несавеснЈст шеФа архиве но много више друге узроке. Један од тих и главни био је тај, што се у архиви нису вршили само архивски него и друге врсте послопи, те и архнвар није или је врло мало могао Д1 ее бави правом дужпошћу св"јом. Њему је у дужност стављено саслушавање оних лица која траже уверења и шра ђиваље тих уверења. Тиме се учинило толико година не само то да архивар не може да ради своје главне послове него је онемогућен био радињеговим иомоћницима, што је непрестанце бивала пуна канцеларија разноврспог и многог света који долази за уверења, те су местоакга развођени њихови говори у архивске књиге. Од архивара не треба тражити благајничке дужности (јер он је и таксе наплаћивао), а архива природно треба да је остављена на миру од оних који у њ-ј посла немају. ^Свршиће о ) НЕСЛУЖБЕНИ ДЕО ПИСМ \ МЗ РЈСИ.ЈЕ (париском „Оолеј^.у Петроград 4/14 ј\ на 1887. У броју од 12 Маја (ио старом) „ Руски ЈТн валид " донесе једиу белешку која у целој Руеијп наиравн ч .таву уз'»уну. Не што је то пекакав ра спрострањен јшст — тај стари журнал — који је пре тридесет г<»дина једини предста љао готово делу штамиу руеку. Нати што је лисг који ее данас млого налази и у самим војничгеам круговима. Негдашљи предплатници његови екоро су га свп оставили, и држе на место петр градско, „Новос Времја" илн ,.Московеке Вједомосги." Ади старп, негда цару Ни коли тако омиљени, ,, Иивалид Руски ' још пздази и савесно доноси сва наименовања ОФПЦирска п сва гова гравила о наоружању, администрацији п упиФорми војеке. Ола сгара читуља, коју но кад кад разгали каква згодна прпча војничка, ]ОШ је у дубини Русије љубимче но ког седог пен шоппрдпо • мајора. Међутим, као што рекох, велика публи. а га је одавна забораву предала. Па од куда, ире десет дана, толика узбуна око овог древпог спомепика ишчезле епохе? — Отуда што је „Инваллд Руски 1 ирви допео онај чувепи указ о коме сам вам у про шлом нисму говорио, и којп позива под заставе, за нрве дане Августа, све резерве руске. -- Према војеном закону од декембра 1874 свакн резервиста море најмање два нута у девет година, бнти позиван на шестонедељно учење. Међу тим биће скоро тринајесг година, како се оиај закон никако пе врши. Највише ако је један пут, и то у току оног великог рата с Турцша 1877 пеки део на веџжње излазио;