Београдске општинске новине

332

Цариград на исту онасност. За тили часак и ево ти све три великеЈцаревине, Русија, Аустрија и Турска, где иротестују противу уставна закона нове Србије. Руски кабинет који је тражио пута и начина да по нова предузме управу српске п^лотике, и да свргне Милоша, једпа је дочекао прилику коју му даде кнез Метерник. Нити је то довољно рећи — по што Руслја уђеу ту ствар и са неком жестином. Један од њених динломата по имену барон Бушман, карактер надувен и заповеднички, који је био навикнут, да савија Влахе под руку своје владе, беше дошао у Србију као неки вице-краљ да по каже њеним простацима вољу цареву. Кнез Милош изађе пред а-њ до Пожаревца и, као представнику једне силе иокровитељке српскога народа, укаже му највећу почаст. Али барон са презрегвем прими ове знаке пажње и одмах подвргне саветнике Милошеве охолом испиту. Први који имаде да издржи ватру његову беше секретар Милошев Живановић. Г Бушман је тражио потанка објашњења о јануарским догађајима, о проглашавању уетава, а Живановић је одговарао и тачно и так тично. Кад је Рус узео реч, он је обасуо Србе читавом кишом увреда и прекора. „Како сте смели ви помишљати да сте независан народ? — кад сте ви само раја турска којој је Русија извојевала нека права Како сте се смели ви уређивати као слсбодан народ, без питања оне Русије 5 без које ви ништа нисте и ништа не мгжете бити, Али, више свега, како сте могли бити тако дрски да нрокламујете она револуцијонарна начела која су Аустрија и Руеија увек сузбијале, и којих никаква нација првог реда не сме да се прихвати без њихова пристанка"? Г. носланик је за тим спорио Милошу титулу кнеза српског, и напао иа члан, који према хатишерифу од 1830, утврђује кнежевско наследство Србији у лози Обреновића. По њему, Милош је био само један намесник Махмудов, коме је поверено да управља земљом српском у име Махмудово, и то само донде, док тачно врши своје дужности. А његова ч>амилија не може присвајати себи право које уживају, тек, владалачке Фамилије независних држава. За то, шта ће. она круна на застави српској ? и какво је то министарство војно и спољних послова које тај усгав установљава? Против које силе мисли Србија да војује ? Какви су то уговори које она хоће да, закључи ? Или она хоће да се бије за слободу света на страни оне Француске чија је начела усвојила" ? . ,. — Очевидно, руски носланик хтео је овом жестином својих речи да одмах у почетку улије страха Србима, али он је прелазио из увреда и у иронију. Тако на пример он је подругљиво питао : „а када ћу ја моћи бити представљен њиховим екселенцијама — ми нистрима" ? Живановић је као паметан човек одговарао ладно и одмерено : никаква критика не збуни га и никакав сарказам не скрену га с права пута. Бранећи Милоша, он је неирестано истицао благодарност °Срба Ру сији. Ова умереност буде узета као страх, и дипломата руски закључи из истог да може терати даље, истим тоном. И он доиста и продужи тако са другим министрима, са Давидовићем па и са самим Милошем. С Давидовићем је поступао као с бунтовником и агентом јевропске револуције у Србији, и претио му гњевом царским. Милошаје ословио као неког јадног ше®а раје, као човека који не

разуме свој задатак и кога треба опоменути на ред. У исто време он подврже најкрвавијој критици његово политичко владање и приватни живот. Најзад се усуди да устражи од њега да уклони Давидовића, као и да одржи у вишим голожајима крушевачке заверенике. Ни прекори, ни савети, ни претње ннпг^а не би г дакле, уштеђено овоме поглавару Српске рајо. ' Милош је све то мирно саслушао, а узео је реч као човек тврдо решен да се уздржи. Он пре свега признаде неке од својих погрешака, а у одбрану позва се на своје неискуство и тешкоће самога задатка. „Па ја сам прост човек — одговарао је ш смешећи се фино , — и желио бих видети на мом месту оне млоге славне личности, високоумне политичаре, и веште управнике, који презиру ово што сам ја урадио. Желио бих их видети у једној изрешетаној земљи, где ваља све стварати у сред рата спољног и раздора домаћег." За тим племенито додаде : како је он без ичијег тражења опростио завереницима крушевачким ; али само тај се опроштај односи на прошлост и неће их штитити за будућност ако би се понова бунили. „Ја сам њима опростио — рећа ће Милош — али не видим да су та господа и мсни опростила што сам нланове њихове покварио. Него, ја ћу их ипак оставити на садањим положајима, и све докле год противно не заслуже." И тон Милошев, који у почетку беше благ и кротак, постајаше све јачи. Из сељака проговори владар. „Ја се не разумем у млогим сгвапима управним, и иримићу са свим срцем савете људи који искрено Србији 'добра желе ; али, ако барон Бушман хоће да ми своје назоре натури као за говести, онда их ја као глава овог народа и чувар његових права одсудно одбијам." Руски посланик на пос.гетку се узери с ким посла има. При свим манама евојим,овај сељак беше — $еш<је. Он у истини беше глава народа, и то глава, која зна и шта хоће и шта може. Док Милош влада Србијом нека се нико не нада да ће се он нотчинити политици руској. Ту није остајало друго до да се дигну незадовољници противу њега. Елементи усиеха били су већ на мети ватра је тињала нод пепелом. Дакле, ипак, устав Давидовићев садржавао је неке изврсне тачке са руског гледишта. Требалоје само избацити револуцијонарна му начела, а задржати свешто иде у нрилог олигархији, обезбеђује пријатељима царевим непокретне положаје и везује руке диктатору — како би се могао оберити. (Наогавиће се) < иозив Општини Београд кој потребно је неколико мајстора — односно калки — калдрмџија, ради крцљења калдрме у извесним улицама Позивају се сви они који желв да се крнежа калдрме под надницом приме да се ошнтинскоме Суду одмах пријаве. Из седнице Суда оиштине Београдске 22 Јула 1887 год. У Београду.

ВЛАСНИК ОПШТИНА БЕОГРАДСлА хдтамиарија Задртге штам. раденика Добричина д.бр. 18, Уредник НИК. С. ЈОВАНОВИЂ