Београдске општинске новине

453

него што су га Сализбери, на банкету код ЛордаМера и Флуранс у дому коморе, ма и привидно, схватили; а осим тога и она мрачна силуета Елзаслотариншког баука, која све одређенију Физономију задобија. Нису ли дакле ова питања довољно истакнута као замке око којих се брижљиво обилази. Ако додамо томе и скорашњи успех Русије у Авганском питању, крунисан оцепљењем Бохарског каната од југа и заузећем свију излаза у средиште авганистана, усљед чега се Русија знатно приближила ахиловој пети Енглеске, Херату; онда врло лако можемо схватити тежњу берлинског канцелара, да привуче у Берлин северног монарха, макар тај састанак бт ради породичне учтивости. — Но ми за то несматрамо, да је ово кокетирање канцеларово само Форма или тек онако у ветар избачен метак, ћеФа радн. Биће да је канцелару јако стало за тим, да Русија не стоји одре ених руку међу савезним силама, и ми са убеђењем очекујемо глас, да ће Бизмарк ма шта покушати, да Руеију наново привуче својом тежњама, па ма то било и жртном Аустро-Угарске у питању бугарском. Петроград, 4 Ловебра 1887 год. Поводом говора на банкету код новога лорда — мера Лондонског , који је , у последње време, држао Маркиз Солзбери , „Новое Времл" спомиње једно интересантно место . које у говору остаде непримећено. Споменувши о Англо - руском споразуму , у питању Авганске границе и о АнглоФранц. споразуму поводом сујецке конвенције казао је, благородни,Маркез : кад би ме опазио, устао . би са оном старинском важношћу, која краси старе слуге из поколењз дедова наших. Пуштао сам се с њиме у разговор; но старац не радо говораше; само сам толико сазнао од њега, да је тај летњиковац својина унуке његовог старог господара; удовицаје, а има млађу сестру; обе живе по варошима, негде за границом, а двору и не привирују; да жели свој живот што пре докончати, јер „гулиш и гулиш тај пусти хлеб, а тако га давно гулиш, да је. већ доста." Звали су га Лукијанићем. Једном се некако дуго задржим у пољу; дивљачи нагрнуло и сувише, а дан не може боље бити — од раног јутра, тих, магловит, управо прожман вечерњом свежином. Био сам залутао далеко, те је не само настало вече, него је и месец већ отскочио, а ноћ, како се то каже, давно стала на небо, кад сам стигао до познатог летњиковца. Требало ми је спуштати се низ брдо Око мене владаше мртва тишина

„У оеталом, ја сам дужан приметити, да ни у Авганском иитању ни у нитању о Суецком каналу и Ново Хебридским осгровима, не дајем, Бог зна, какве важности условима, које смо примили. По моме мишљењу, код ових литања еајважније је што је утрвен сваки неспоразум између Енглеске и Русије, сједнеимеђу Енглеском и Франц. с друге стране, у след чега је обезбеђен мир." У ствари, ми сумњамо у искреност овога тврђења. Из три питања, о којима је напоменуо Маркиз, једно — неутралисање Суечког канала —још ни из далека није решено поред свега тога што између Лондона и -Париза постоји писмен саглас. Жељан да се похвали пред домовима дипломатском победом, Француски министар спољних послова, г. Флуранс, говорио је највише о преговорима, о суецкој конвенцији, добив од сен-џемског кабинета уступак, који својом еФективношћу, да се тако изразимо, у очи бије. Лондонски „Рипсћ" на врло оригиналан начин представио је у карикатури класичнога Џон Була 1 ), како предаје Франц. републици конвенцију, са речма: „примите овај дарак, сћеге гааДате. Мени је врло мило да вам укажем услугу тамо, где мојим интересима не шкоди." А у ствари и јесте тако. Обрадован устуицима Маркиза Салсберија, у неким тачкама, г. Флуранс заборавља, да је нитање сујецко од међу народног значаја и да се оно не решава простим писменим документима, без одобрења великих сила. Заборавио је или намерно игноровао , да Русија Таким именом, иазива се, у шали, Енглеска. Пређем преко широке путање, пробијем се нажљиво кроз шипражје и наслоним се на ниску ограду. Предамном лежаше врт, миран, непомичан, сав обасјан и чисто блажи што је ожарен сребрним зрацима месечевим — сав миомиран и влажан; раздвојен п > старински, састајао се из једне дугуљасте пољане. Мале стазице стицаху се на самој средини у округло коло зарасло азтрата, високе липе окружавале су га зарубљеном равнином. На једном само месту раздвајала се ова равнчна, и кроз тај отвор видио се један део ониског дворца, са два, на моје велико изненађење, осветљена прозора. Младијаблани издизаху се, где где, над пољаном; кроз њихове ретке гране сјакти кратко ноћно небо и опажа се дремљива месечева светлост; а пред сваким јабланом опружила се на трави његова слабачка, шаренкаста сенка. С једне стране врта зелене се жалостиво липе, обасјане непомичном, бледом светлошћу; с друге су стране цак