Београдске општинске новине

467

Руси су у заблуди што мисле да ће Немачка указати све уступке само да недође са њоме у сукоб. Незнају Руси да у Немачкој од првог вође па до последњег добошара нико од Руско немачког рата ненреза па ма да буду Руси и са Француцуском у савезу. Нови обранбени и ополченски закон додаје Немачкој још 400.000 војника наоружаних до носледњег; па кад је Пруска у борби за ослобођење могла иставити 1и | 00 народа свога сад би могла у случају поплаве иставити 12 | 0Ј а то је 5.000.000 бораца дораслих за борбу," Сирота Аустрија! Осећа да је спремна за борбу да истуче суседну силу па сад прети : „чик ако смеш !" И ми смо, мал те убеђени , да ће се Русија од овако разложпе брошуре препасти и своју војску са Аустријске границе повући. Само нам, у тој брошири није казано још и то да ли ће, поред њене инвазије у Русију бити и доста мостова на каквој Березини? Писац аустроФилске брошуре не би погрешио, кад би послао неколико мајстора, који би такове мостове наградили и добро притврдили, пошто зимско купање у реци није, по здравље, најпријатније.

ПОЛИТИЧКИ ПРЕГЛЕД У Паризу био је тајпи саетанак Пољака, који су се договарали о томе, шта да раде Пољаци , у случају могуће војне између Германије и Руеије. Један изасланик из Познања предложио је , а за сију? суду ћу ја њега: иа.да иитам и како се краду неранџе по туђим вртовима " ГЈосле опет сним, да идем узаном , планинском стазицом хитам: требао сам што пре доспети некуд, очекујеме као некаква превелика срећа: кад, на једаи пут укаже се преда мном огромна стена. Тражим пролаза: пођем десно, пође, лево нигде пролаза! А тек иза стене захори се глас: Равва рааеа ^ие! соШ.... зове ме, мене зове тај глас, и ионавља једнако свој сетни призив. Мучим се у тој мојој невољи, тражим ма најмању пукотину... авај ! ни од куд помоћи, стена збијена, сам једар гранит.... Ра88а ^пе1 со1И, зачу се оиет јецајући глас. Срце , да ми прсне у грудима ; ударим прсима о глатки камен и у безумљу станем га грепсти ноктима..,. Из ненада се указа преда мном таман пролаз.... умрећу од радости, помислим, и појурим напред.... „Шалиш се ти то! викну ми неко овуда нећеш ироћи...." Погледам: Лукијанић стоји нреда мном и претећи ми,

овим је једногласно решено, да се ни један Пољак не бије за Германију. Али кад је, неки Петроградски Пољак наговестио да, у таквом случају, треба сви Пољаци под руску заставу стати , начинила се изваредна граја те се у сзед тога сабор разишао; други скуп одређен је у Декембру у Жсневи. На погребу социјалисте Винтера, који је пре неки дан умро било је у Берлину између народа и полиције сукоба. Са великим напором успела је полиција заузети позиције на гроблу и метеж утишати. Поводом нзјновијег иавешћа о томе, како је Германија према принцу кобуршком заузела положај, који ни у чем за приица није ласкав ш како иста, божно, ради против његовог даљег опстанка у Бугарској „ Сввтђ ", добро обавештени журнал Петроградски, вели, да избор принчев на бугарски престо није „Орлеанска интрига", као што се то мисли иначе, него посао Германије. Баш онога дана, када се кнез Николај Мингрелијски иредставио у Гачину Императору , као кандидат , од стране Русије, на бугарски иресто, -—■ тога истог дана дошао је из Беча у Берлин принц кобуршки и представио се Императору Вилхелму. Другог дана објавили су берлински листови , да је принц Фердинанд изашо пред остарелог цара, као будући кнез бугарски. Ово су, у своје време , сами берлински листови изпели, као што се поеле то и догодило. Овај Факт довољан је за оног, ко хоће да објаспи себи суштину посла што се у Европи догађа.

маше рукама.... Ја брзо руке у џепове : хоћу да га поднлатим; но џепови беху празни... Лукијанићу - почнем га молити — Лукијанићу, молим те припусти ме , богато ћу те наградити. - „Варате се, сењоре одговара ми Лукијанић , а лице му добило чудноват израз, - ја нисам дворски човек придворник): познајте ме дакле, ја сам Дон Кихот од Ламанша, познати витез; целога свога живота тражио сам своју Дулчинеју и не нађох је; не нримам, дакле, да ви нађете своју." Ра§8а сјие! соШ.... разлеже се опет скоро плачући глас. — Склоните се, сењоре ! викнем јаросно, и већ хтедох да налетим. . . . али ме дуго копље витеза рани по сред срца... ја обамрем и паднем, лежим тако на леђима.... не могу ни да се мрднем... а ето видим она ми прилази са светиљком у руци, дражесно је подиже изнад главе, обазре се у помрчину и обазриво , прикравши се , саже се нада мном ,. Дакле ту је, та луда ! рече она, са презирућим осме-