Београдске општинске новине

део КАШИ ДОПИСИБеоград. У претпрошлом броју ових повина читахједан допис са подписом „ свепрва ." Ма колико да сам у њему нашао све оно што и сам мислим да треба општина предузети у погледу крииог мерења, инак сматрам за грађанску дужност да изјавим своје дубоко саучешће у тузи сироте „Свекрве" , што јој предлог неКе бити усвојен. А није ни право да се усвоји; јер шта би радили сироти л* бари и месари, кад би им оваком казном, за навек, препречили разне неуредности? Нпр. један поштен а богат месар, који сваког дапа пазари само 150 на 100 од свога еспапа, које „ексиком" а које бајатим месом, тако поштен месар који уз то сваке године даје ио 12 дин. на сиротињу неби било право да своје приходе изгуби. Ти ће разлози и бити узрок што предлог свекрвин неће бити усвојен. Но норед ових разлога имаде још један. Наши „оиштински правници" веле да би тако што било против законо; неможе се онај предлог усвојити ни за то што, поред свога „драконства" још, немамо права да ми одмерава моказне него зако . Па лепо. Ни ми не тражимо да општина ту казну Одмерава; шта више ми смо и противни томе, јер би се баш тада могле злоупотребе правити. Ми хоћемо да се она казпа у закон унесе, да се легитимише. Што се пак тиче строгости, коју сматрају за неумесну, ми држимо да је она на своме месту. Зар да штедимо у сред престонице јавне лопове, који од грађана на сваком кораку глобе и отимају? Зар да ситним казнама обезбеђујемо лонове а грађане изложимо и даље на њихову немилост ? Ако се тако ираво разуме онда би најучтивије молили за без иравност! Да, у таквом случају, где араво неда задоволења него штити непоштене нужна је безиравност , нужно је да нам се дозволи да се сами са онима, који непоштено мере разрачунамо како знамо; али тада молимо општину да одступи, јер нам није више потребна. Ако је дакле наш одбор општински, за цело , толико увиђаван он би требао опај предлог у првој својој седници изнети. Или то би иотребно било да сам иредседник учини. И ми му јемчимо да ће он бити куд камо популарнији код грађана него сви они председници , којима дође у памет да „хосманишу" варош и да без икакве потребе на-

мећу „намет на вилајет." Београдска општина била би тада најугледнија у погледу доброг хлеба, меса и тачне мере. Ето вам мојих псгледа на онај „свекрвин" предлог, и ја, у име свију оних, који једу разне цубоке, са јексик-мером, предлажем г. Председнику да без зазора иза1>е пред одбор са горњим предлогом да се усвоји и надлежним путем узакони. Он нека покуша ово, а одбор слободно нек одбије. Бар ће мо онда знати ко!а да кривимо. Неучинили г. иредседник ово онда ћемо сматрати (што неби никад желили) да он сам неће ништа у том погледу да ради, него баш жели да и даље остане онако као што је до данас било. Г. Председниче! Ово је прилика у којој можете засведочити да сте остали онај пређашњи поштен грађанин, који се ванда, са тога места, бринуо да у својој општини бољитак унесе. Не дај те — да • \ . в вам таЈ лени глас, који сте до данас часно заслужили, у ветар оде. Изађите са предлогом пред одбор и ми смо више него уверени да ће га одбор усвојити. Једаи грађанин. Госиодине уредпиче, Беома ми је непријатно што вам са ово неколико редака морам досађивати, али, рачунајући на ваше обећање да ће те у општинском листу штампати све оне ствари које се наше општине и њени грађана тичу, држим да ће те им у листу места дати. Грађааи „Тоиличиног венца" поред тога што су осуђени да остану вечито без калдрме и осветлења, осуђени су и да вечито мораЈ *у гледати и стрвине које по тим улицама леже. Свакад, и зими и лети могу се видети око оног великог заграђеног плаца, поред кућа, а и на средини путева цркотине тамо леже и зрак куже. Тако и сада до Валожића књижара, лежи нека стрвина већ неколико дана и никога нема да нареди да сс она оданде дигне, већ чека да је зуби времена униште, и тако да уштеди надлежнима наредбу да се она оданде дигне, а стрводеру труд. Ово сам видео баш приликом нратње пок. Валожића. Пратиоци морали су обилазити стрвину, коју су пре тога на моје очи, пси раздирали, Ово су жалосне појаве у престоници, а још жалоснија слика за оне, који су позвати чистоту у вароши одржавати. Оволико г. уредниче за сада, а другом приликом изнећу још и дру!е ствари, које ћс моћи боље