Београдске општинске новине

43

НЕСЈГ^ГЖБЕЕЕИ ДГЕО ћом

К ј ^.Р-Л.Б1ТЕР (по Смајлсу) IX. Дружба у браку. Доброта, а но лепота, женска оевоји^е с| це моје. Шексиир. Мужу иристоји мудрост, а жени нежност. Џорџ Херберт. Да је бог хтео да а ена буде госа човску , он би ју створио ив љегове главе; да је хтео да му она буде роб, он би ју саградно од и.егових ногу; али , по што је он хтео да она буде н.ему раван друг, то ју је он пзвадио из ребра, нз недра, љегова! Свети Августии. (Наставак) „М ма да ја имам велика унлива на њу, ере ћан сам кад видим колико ми сачуствује. Ваистину, докле год ју ја будем овако волео, као што ју сада љубим, ја се не бојим да ћу и у какво зло моћи усрљати." У новученом животу који је Де-Токвил водио као политички човек — јер му је непреломна самосталност карактера затварала и политичка врата — здравље његово посрне, и он постане јако нервозан. Пишући у томе стању своје носледње дело, — под насловом „Стара владавина и револуција" — он се овако исповеда: „по што сам неких пет или шест часова одседио с пером у руди, умор ме савлађује, машина неће даље да ради. Одмор, и то подужи одмор, ми је јако потребан. Ако си кадар, иријател>у, да представиш себи све оне муке и невоље које салећу писца нри крају дела му, онда ћеш знати како је жалостан то живот. И да мени није моје Марије, која ме са својом благошћу и свежи и крени, ја бих се, веруј, сломио под теретом. Ја сумњам да би и могуће било наћи нарав која би сретније, као коитраст, нослужила моме карактеру; јер, у непрекидној нервозности која је овладала и душом и телом мојим, она је оно Провиђење које надамном вечито лебди. (Види за све ово Де.Токвилове „Мемоаре и успомене.") Налик на Де-Токвила, и славни Гизо био је сретан у браку. Он је кроз сва искушења и недаће живота уживао потпору једне племените супруге. Од суровости, са којима су га политички цротивници обасипали, он је налазио утехе под оним домаћим кровом који је обасјавала нежна душа верне љубе. Управо, и ма да је јавна каријера његова имала и покретачких и крепећих страна, ипак је он налазио, да је политика нека ладна математика, и да она, као таква, не може да загреје срце и уздигне карактер човечији. „ЈБуди чезну за сре-

вели он у својим „мемоарима" — и нотпунијом и слађом од оне коју и најбољи трудови и највећи тријумФИ у политици могу да даду. ТТТ то год знам данас, кад сам једном ногом у гробу, осећао сам у младости и целога и могу рећи: да и у средини највиших предузећа, домаћа срећа служи за основу живљења, и да најсјајнија каријера јавна садржи површне и бледе награде ономе који не би зиао за сретне везе породичпе и иријатељске." Околности, под којима се Гизо оженио, а пре тога и зал>убио, јесу такође врло занимљиве. Док је још као млад писац живио од свог пера у Паризу, издајући књиге, часописе и преводе, случај га нанесе и на госпођицу Паулину де-Мелан, женску од великих способности, а тада и уредницу листа „Публициста." Нека љута домаћа несрећа снашла је била вредну књижевницу, и она оболе тако озбиљно да већ није могла ни мислити о уређивању свог журнала. У тај пар јави се неко без потписа с понудом: „да јој до оздрављења нопуни све ступце чланцима достојним лепог имена листа „Публициста." И такви чланци, доиста, стигну и буду примљени и одштамћани. Писац се прокаже тек пошто је уредница оздравила. То беше главом Гизо. Из нрилике која их је упознала породи се топло пријатељство, а из пријатељства и сама љубав. Није дуго прошло, а госпођица Де-Мелан авансује за госпођу Гизо! Од тог тренутка она живо учествује у свима радовима, у свакој радости и жалости, свога мужа. Да, збиља, пре него ће се венчати ГизО ју упита: да ли њу не плаше искушења која, он у свом животу предвиђа? Она му је одговорила: „да може бити сигуран, да ће она вазда страсно уживати у његовим победама, али да неће један уздах пустити над његовим недаћама." И доиста, кад је г. Гизо ностао први министар Луја Филипа, ево како она пише једној својој пријатељици: „ја сада виђам мога мужа много ређе него што би желела, али га ипак виђам.... Подари ли нам Бог обојима живота, ја ћу, и у највећој муци и невољи, бити поред њега најсретније створење!" Авај! после ових речи није прошло ни седам месеци а племенита супруга леже у гроб, а њен до дна уцвељени друг оста да сам путује трудном стазом живота. И наш Берк био је сретан са женидбом. Супруга му је била: добра, умна и лепа Мис Нуџент. Он је много шта претрпио у политичку му животу, али га је за све то накнађао домаћи кров који је у истини био пун среће. Он је тај који је, по свој карактер врло карактеристично, и казао: „ љубав арема оном маленом дому коме арииадамо то уе клица самог родољубља ." У младости, своју дивну жену он је описао у сликама каквима тешко да се може наћи нара на ма ком језику. (Наставиће се)