Београдске општинске новине

124

му жена притече у помоћ и постаде му и рука и око, и глава и — све. Она, на име, иредузе сав његов иосао, прочита и ироучи све његове књиге, преписа и поправи сва Његова школска предавања једном речју — уради све што њему парализа не даде да кључи. И доиста, само овоме и овакоме јупаштву ове жене има се благодарити, те је најбоље и највеће дело тога научника света угледало. Жена, ко|а својим приеуством бригу растерује, која лепотом своје нарави очарава и у тузи као мелем на срце пријања, таква жена је право благо, потпора и утеха. И Нибур је увек тако сведочио о својој жени. „Без њенога друштва и учешћа ја бих се давно но својој жустрој природи искидао. Њена дивна нарав и љубка душа је та, која ме је не само на земљи држала него ме и небу дизала." Али жена је Нибурове чинила и материјалније услуге своме мужу. Она му је имено правила друштво у претресању и оцењивању историјских као и сувремених цогађаја, и сваке књижевне новости. Он је унраво за њену љубав, и уживајући у њеном сарадништву и прошао кроз школу која му је дала после права да учитељује и другоме свету. А шта ли треба рећи о достојној друзи славнога Џана Стуарта Мила ? Ништа више него што је он сам казао у предговору узориту му дел о „Слободм". „Књигу ову (вели он) ја посвећујем оној души коју сам из љубави нознао и на чијем гробу сада плачем, оној глави сарадници која је дала и задахнула све што је у овим листовима најбоље — носвећујем ју друзи и жени мојој, чији је узвишени поглед на правду и истину био за ме најјачи покретач, као што је њена нохвала била за ме највећа награда...." (наставиће .се) ПИСМА ИЗ РУСИЈЕ (париском ,,Солеј"-у). Петроград, 13. Априла 1888. Ево једва дочекасмо крај зиме чијој студени и сами Руси не памте равне. Од ово неколико дана уживамо већ и неку врсту раног пролећа, ма да преко ноћ термометар пада и испод нуле. Под зрацима неочекивано топлог сунца априлског, Нева се раскр'авила, и од леда очистила. По утврђеном реду командант града, Петронавловског, прешао је реку од моста до палате царске, уз уобичајену грмљавину

топова, и тиме огласио сасбраћај на истој за отворен.. Гардијски мрнари развили су на својим бродовима народну заставу, а и Финландска кумпанија ставила је у покрет своје лађице за нревоз на Неви и до њених острва. Улице и четвороугли пуни су света --- 04>ицира ; ђака и грађана, — који излази у вече да се прошета до споменипа Петра Великог, док се по сеоској околини престонице размилио варошанин тражећи да уграби себи какву „дачу " (летњиковац) и проведе топле дане у зеленилу Шувалова, ПетерхоФа, Павловског, Оранијенбаума или Царског Села. Нити страховити пад папирне рубље смета што богатој чељади „Инглескога Кеја" и „Галерске улице", да се спреми на пут за Париз, Брајтн, Вевеј Рим или Ницу. Не. То су ласте које носе западу пролеће ! Међу тим, ако је пролетњи Аирил донео руској престоници овако лепо време, није јој, на жалост, донео и лепе Финанције! Ја не помишљам ту само на пакост коју је папирима нашим учинила најамничка штампа Бисмаркова; нити говорим о песимистичним вестима које се овде нронеле — је два пута. ове недеље пукао глас да је цар Фридрих. Ш умро — него су ми на уму само два велика, сада оба и нокојна, финансијера руска, позната у Русији и Словенству колико и Рочилд у Паризу. Прво је Аврам Варшавски, један од наших главних а у исто време и најбогатијих иредузимача жељезничких. Њега смо саранили нре четири дана, уз прагњу једне огромне масе отменога света, — јеврејског као год и хришћанског — а у којој је прво место заузимао рођак и велики лични пријате.љ покојников тако звани „цар жељезнички" а свакако чувени Самуило Пољаков" ! Спровод се, управо, тек беше кренуо кад наш Пољаков носрну, диже руке у вис, и паде на земљу — мртав ! Први лекар петроградски, чувени доктор Боткин, који се такође ту десио, могао је само посвецочити: да је Пољакова ударила капља. Оваква смрт, пак, опште познатога богаташа није само и силно узбудила цео Петроград него је и изазвала најчуднија објашњења. У нрви пар, свет је свашта помишљао и говорио о овако неочекиваној трагедији — у толико више — што је Пољаков био доста омиљена личност. Овај даровити и, у свима својим предузећима, сретни Јеврејин чинио је све што је кадар био да излечи Русе од мржње нрема нлемену његову. У тој цељи он је подизао школе, цркве, болнице и све могуће заводе хуманитарне, и показивао се особито наклоњен православном свештенству. Сан целога му живота био је: да се како увуче у двор. И успео је , најзад,