Београдске општинске новине

125

давши своју ћерку, ту најбогатију наследницу руске нрестонице, једном званичном господину, грофу Алексију притежаоцу великих спахилука у украјина. Смрт Самуила Пољакова значи још и крај једној од најориђиналнијих Ф .игура садање епохе руске, јер је то био један од оних људи који би про крчили пута маленој буржоазији руској, вољној да се споји са старим племством војничким, и да, ио потреби, позлати оклопе му велике господе. Ну, овај догађај петроградски, не треба да нас натера да заборавимо велвки указ који јутрос овде освану у званичним новинама. Ту се, ни мање ни више, већ сазивају резерве у свима губернијама Русије. Једино, коњица што је за овај иар изузета, а све друго, рачунајући ту и местне батаљоне, и градске трупе, и крајеве Кавказа, биће дужно да идућег Августа изађе на гронедељно веџбање. И ирошле године предузимана је једна таква мера но иатриотском наваљивању министра војног ђенерала Вановског. Триста хиљада резервиста обеју класа нашло се тада под заставом на разним тачкама царства. Ја сам вам тада говорио о великом дејству које је га мера произвела, као и о узбуни коју је она учинила. Сад сам у стању да вам јавим, да је са више страна чињен на цара велики нритисак у смислу отклањања овог скупог онита. Највише се ударало на „ немање иара^ — што у осталом и вреди за руску благајну — али и на неизбежне мутљавине које тако необична проба ствара у народу. Александар Ш одупро се јуначки свој тој навали званичних кругова, и — ево ђен. Вановског где тријумФује. Русија удара, дакле, одважно стазом Немачке, Француске и Аустрије, и она годишња позивања резервиста, која су тако дуго била забатаљена под Александром II им, а и за првих година садање владавине , ево где ступају у живот и обичај. Сам тај Факт јесте и најбољи одговор, најбољи, јер најправилнији и најпрактичнији, војеним спремама Аустрије и познатим нретњама Немачке, и свако овде на томе само честита цару и његову министру војену. У осталом, све што се данас дотиче руске војске, и сувише је важно те да би се ја смео уздржати да кажем коју и о једном другом појаву. Ствар се тиче ђенерала Зикова, т. ј. једног предлога који је он поднео и који је и надлежно усвојен. Зна се на прилику, да није довољно војника само добро дресирати • него да му треба улити и војничка духа, решпекта према дисциплини , и љубави према отаџбини. У овој нарочитој области остало је,доиста, млого шта да се уради, по што већина руских

рекрута долази у касарну савршено неписмена. Најотесанији међу њима једва да су негде накрмили неколико басана Крилова — тога руског Ј1аФ0нтена. Па како зажећи у њима огањ родољубља? како пробудити култ према народним иредањима и веру у истори.ју ? Пре неколико година покушавано је да се ово ностигне званичним увођењем иуковских књижница, у којима се налазе врло просто и разумљиво описани главни догађаји из наших ратова. Сама мисао била је изврсна, али и непотпуна. Народ је као и дете — више ће да научи из слике него ли из књиге. Полазећи са ове тачке, ђенерал Зиков поднео је цару један нредлог, који је , као што рекосмо, одмах и усвојен. .Ствар је у томе, да се на јевтин начин прекоиирају слике које имамо у разним музејима и збиркама петроградским, а у којима су наши живонисци представили јуначке и патриотске подвиге руске војске од Петра Великог на овамо, па да се у довол.но примерака раздаду нашим пуковским командама као и гимназијама. Прво издање ове врсте, као што чујем , у скоро ће се јавити, и обухватиће, између осталог и ове предмете: 1) „ Неверовску дивизију у боју код Кр нога и (год. 1812); 2) „ Јунаштво тобџије Ссииа Архииова у рату 1840 и ; 3-ће) Нахшд Лубањских хусара на село Поикој" (у последњем рату с Турцима). и 4то) „Подвиг коњика Вударенка " (у истом рату год. 1877). Пропаганда ова јесте колико мудра толико и сувремена. Она ће имати изредног дејства на душу наших младих војника, као и наше још неразвијене масе. Доста се, у осталом, } Русији и зазирало од књиге и слике; и крајње је време да се као ово сад, на добро унотреби. У допуну ове појаве имам још да вам кажем, да се и руска цензура показује сад мање строга према књижевним издањима. са стране. Тако, једна скорашња одлука министра полиције дозвољава долазак у Русију и неколико дела која су до јуче забрањивана као опасна. Међу овима примећујем, на пример, „Слободну Русију " од Макензија Волеса, „ Целокуине Сиисе " X. Хајна. „ Историју француске револуг(,ије и и „ Историју Фридриха Великог" од Томе Карлајла, као и „ Терезију '• Емила Золе. Надати се само да се либерализам садање цензуре неће зауставити на овом првом пропуштању — већ и за то — што се укус за читањем развија све више у руске публике, као што доказује право благостање руских књижара за последњих неколко година. На пример. У прошлој 1887 изашло је у Русији (не рачунећи ту и велико књажество Фин-