Београдске општинске новине

151

који бише одређени да сандук подигну, да је сандук нешто тежи но обично, па ће, као мало у шали, рећи: „ама нешто тешке ове кљиге, госпођо." „И јесу! то су оне јерменске што мој муж чита!" „Само да не буде и какав Јерменин међу њима?" „Има их — они што су их написали!" Хвала буди овој доскочици жене. која ни за тренутак не изгуби ирисуство духа, жив човек прође кроз иглине уши. Сандук стигне сретно у Горкум на белги1ску границу ; ту роб искочи преко границе у Брабан, а одатле избегне у Француску. где му се елободном, здравом и читавом, придружи његова верна и неисплатива љуба. Искушења и страдања, то су иробе у којима се огледа брачни живот. Оне једине износе на видик прави карактер људи и жена, и јесу оне ватре из којих излази ираво венчање ! Више и од тога, она могу бити извор најлепше среће; јер и непрекидна радост и неирекидни успех нису добри за људе и жене. Кад је славном Хајнеу жена умрла, он је узео рачунати губитак који га је снашао. ј Они су обоје знали за сиротињу и борили се са тегобама заједно, али их смрт растави баш кад км се срећа поче смешити, и жена ве доживе да учествује у мужевљу благостању. „Авај — вели он — „међу толиким јадима мога живота ваља ми рачунати и њену љубав — љубав силну и жарку каква је икада покретала женско срце, љубав, која ме је чинила најсретнијим у колу смртних --- али и која је била за ме мајка хиљаду беда и невоља. ! Она никада зар и није знала шта је то: потпуно задовољство, али зар радост није ништа дужна жалости ? Ако ико ја то морам да признам, јер еам и у паклениммукама поред ње сретан био, јер сам блажен био кад сам ш њоме и горке сузе лио." И доиста, у немачком срцу налази се један степен љубави, који ће инглеском читаоц} невероватан изгледати. Међу тим, таква се љубав сјајно огледа у животу и Новалиса, и Јунга, и Штолинга и Фихта и Јована Паула и млогих других који би се могли именовати. Зарука немачка, на пример, церемонија је скоро равна по важности самоме венчању; јер се тада љубавним осећајима допушта слободан израз, непознат нашим инглеским младенцима, који се склањају једно другог, као да се стиде што се волу. Тако је, на пример, био заручен и славни Хердер на дуго време пре венчања, које је дошло тек кад су материјална сретства то омогућила. „Свадба се наша — вели његова Каролина, — завршила при руменој светлости једне дивне вечери, и од тада па све до сада ми смо два ;

тела а једна душа." Нити је сам Хердер мање нежан у својој сведоџби. „Ја имам жену која је и стабло, и благо и утеха мога живота. Ми се дотле слажемо да нам се чак и летеће мисли у исти пар рађају"... А.ли да ее вратимо Фихтеу. Историја његове љубави и женидбе садржи и једну лену епизоду. Фихте је био један бедни ђак немачки у Цириху, кад се упознао са богагом Јованком Рановом, синовицом славнога Клошптока. Нити је што велика разлика у стању и положају сметала чесгитој девојци да искрено заволи тако ваљана сиротана Из такве побуде она и понуди њему при одласку из Цириха један новчан дар. Но горда сиротана овај корак тако дубоко увреди, да је у првој љутини, и посумњао, у женску љубав. Тек, по што се мало промислио и прибрао, сео је да, уз најтоплију захвалност, одбије нонуђени дар. За тим је дошла дуга и трудна борба за материјални онстанак, но из које Фихте изађе као победилац, и достојан младожења. Тада се и венча с Јованком. која га награди сретним брачним животом, и јуначким друговањем до гроба... А, хтео сам рећи, зар према овакој историји брачној и љубавној, у нежних и фино васпитаних Немаца, не изгледа женидба једног нашег Биљема Кабета као право грмаљство ? Не велим да је за то и срце наших Инглеза мање часно и поштено. На пример. Кад је овај исти Кабет први пут видео девојку с којом ће се носле оженити , она није имала више од тринајест година. Он је тада, као млађи пешачки ОФИцир , навршио био двадесет прву годину. На суђеницу своју наишао је сасвим случајно једног зимњег дана по снегу, када је она изашла била да неку парионицу изриба. Чим ју је угледао, (причао је он носле) „нешто га се до срца дотакло", и он је одмах у себи номнслио: ,,ево, међер, за мене ђевојке." Па, да се не би таква помисао на празно свршила, не буде он ни лењ да приступи и познанство стече. И у том истом тренутку он даде себи тврду веру да ће се њоме оженити чим из војске отпуста добије. То се, доиста, и збуде после пет година; али нре таквог успеха, он је дао био својој дево.јци, приликом одласка јој с оцем у Вулич, све што је у готову имао неких сто и недесет уштеђених Фуната стерлинга — под условом: да она не ради више тешке кућне послове. Девојка нрими паре, али само да га на састанку по отпусту из војске изненади и обрадује са целом недирнутом сумом. Наравно, да је овде поштовање поткрепило љубав, и Кабет у скоро за