Београдске општинске новине

198

нио, и која гласи: „Роиг анпег 1еа ћоттез П аМеп(1ге ипреи". (Људи се не могу одмах заволети). Ми смо довде говорили о стидљивости као махни. Али на ту се жицу даје и другаче гледати, јер и стидљивост има своју светлу страну и садржи у себи неко добро. Стидљиви људи и стидљиви народи јесу, доиста, и незграпни и неотесани као што су, узев друштво у опште, доста недружевни. Они крију евоје праве осећаје, не само од странаца него чак, и од својих рођених. Али осећај срца је гу, и оно ће се показати у свој топлоти и нежности својој, можда само и далеко од очију светских, у каквоме скри веноме углу. Нити је мање карактеристичан, по старе Германе, Факт : да су их отворенији и дружевнији народи суседни прозвали „ Немцима" (немим људма). Исти би назив ми, Инглези, могли заслужити од наших комшија, модерних Француза и Ираца. Али има нешто чим се инглески народни каракгер више свега одликује —, одликује колико и племена из којих је поглавито никао — и то је: силна љубав ирема својој кући. Дај Инглезу кућу, и он ће бити равнодушан према сваком другом »друштву. Јест, за љубав оног крова који он може бити кадар да назове својом, пребродиће он сиња мора и настанити се у сред какве препотопске шуме ил пустиње и ту себи „кућу" саградити. Његова кућа, његова жена и деца су за њ толико друштво да се он у њиховој средини не боји ни самоће ни дивљине около. Отуда народи германског порекла — од куда долазе и Инглези и Американци — дају на^боље колонизаторе света, и допиру, као исељеници и насељеници, у све приступне углове његове. На против, Французи никада да процветају са колонијалним предузећима својим. Главни узрок томе лежи у оном силном дружељубљу њиховом којејеуисто време и тајна њихова лепа понашања — као и у оном народном карактеру које им не д4 да икада забораве да су: Французи. Ако је северна Америка — вели Морис Санд у „Кеуие Дек Беих МопЛев" — данас инглеска а не Француска, то је зато, што првога покреће дух индивидуализма, а другога дух социјализма. У Америци друштво се губи у појединцу, а у Француској појединац се губи у друштву. Кад се Англо-Саксонац нашао пред благом једне нове свеже земље, он је у себи самом тражио и нашао снаге да га поцрпе ; док ми, Французи, од исте земље нисмо ништа умели урадити, јер сами не умемо ништа ни да урадимо".... „Американац уме да живи и у страхотној пу-

стињи, са дивљења достојним стојицизмом, и мисли само како ће дивљину око себе да победи; а Фран чузу-- да је увек да је у кругу родбине, пријатеља, другова или бар каквог доброг комшије из театра. Одвој га неко време на само, и он ће чезнути; од вој га са свим и он ће угинути". Ови назори Мориса Санда не само да су основани него су и једини који нам објашњују Факт: да су недруж вни Немци, Инглези и Американци, умели стећи себи места у целоме свету, док дружевни Французи никако да се простру ван граница рођене им Фр;;нпуске. Душа ваља, изгледалоје, неко време да ће Французи бити у стању да захвате већи део северо-америчког копна — јер се колонијски гарниз пи њихови протезали од међе доње Канаде до горљег Сент Лоренса, и од обала Горњег Језера, дуж рске Сент-Кроа, до ушћа Мисисипа; али је велики самостални и вредни „Немац" (АнглоСаксонац) пошав од морске обале, немо и тихо, све то поплавио, тако, да све што данас још сведочи о некадањој о »упацији Француско], јесте Француска колонија Акадија у доњој Канади. Па и ту, у тако узаном кругу, налазимо исту и моћну жицу Фрапцуског друппвеног карактера. Све се то сабило у густа и блиска села, кућа до куће, и њива до њиве, остављајући Инглезима и Шкотима да се, миљама одвојени, један од другог шире по мегдану који вредна рука њихова крчи продирући у дивље шуме и просторије. Сличне друштвене нагоне налазимо и код Ираца. И у Америци, као год у Инглеској, они се сабирају у велике вароши и ту оснивају по читаве „квартове" своје. На страни ; они су већи Фанатици но у својој 3! мљи, и не могу да забораве да су Ирци, као год што Французи не могу да забораве да су Французи. „Ја смело тврдим" — вели г. Магвајр у својој књизи о „ Ирцима у Америци", да нема речи ко.је могу и представиги, а камо ли преценити, величину зла које повлачи за собом ова несретна жица ирског племена да се сабије у велике вароши. Ако ишта она их држи везане у ону жалосну стању — од руке до уста — у коме се они налазе и у изобиљу новога света." Наравно, I! као што смо већ довољно нагласили, да са свим противне и у толико сретније плодове бере и Инглез, н Немац и Американац у истом свету. Не само да ам< рички сељак не мрзи самоћу, него ће, као што смо всћ видели да ју тражи и на сусрет јој иде. Управо, чим се осети опкољен великим и растућим комшилуком, он ће се осетити и „претрпан", и онда му је прва брига селидба. Без многог оклевања