Београдске општинске новине

199

он ће и на дело прећи ; натовариће „ствари" на своја кола, па ће, у друштву своје жене и деце, весело се кренути пут далеког заиада. И доиста, не видимо ли ми овде једну махну где врлином по стаје ? — слабост саможивља, где се претвара у снагу колонизације ?.... Ну, осим ове има и других особина које ничу из релативне недружевности Инглеза. Устручл>ивот његова, упућује га на сопствену снагу, памет и кураж, на себе самог. Налазећи у друштву услов властите среће, он га тражи у књизи, студији и изуметку; а, уживајући у индустријском раду, даје нам најбољег механика на свету. Као природа, која се не боји ни самоће ни страхоте океана, он се без муке поверава сињој пучини његовој, и ностаје на њему и рибар, и мрнар и ароналазач! Та, од кад су синови тевтонског севера обиграли мора своја, први пронашли северну Америку, као и послали своје Флоте у госте обалама средње и јужне Јевропе, од онда и напредује сила и вештина тога племена на води. Од своје стране Инглези су невешти, неуглађени, из истих разлога из којих су недружевни. Видели смо како дају свету добре колонисте, мрнаре и механичаре ; али не видимо да му дају и добре певаче, играче, глумце, артисте и модисте. Инглез нити се лепо носи, ни лепо понаша, нити лепо пише ни говори. Од њега је далеко и тако звани „стил" и „елеганција"; али он је опет за то и нрав и здрав на делу. Врло лену карактеристику ове његове особине дала је једна „Међународна Изложба Стоке у Паризу." При закључку исте јављали су се такмаци око досућених награда." Први искочи на среду један окретни и весели Шпањолац, личан човек и лепо обучен, и прими медаљу иоследње класе са достојанством великана првога реда. За њиме дођоше узастопце: Французи и Тали1ани, све фини , углађени —, управо с1пс — људи. Они сами беху елегантно обучени, а стока им беше окићена до рогова. цвећем и другим шаренилом. Ето ти најзад, и излагача који има да прими ирву награду. То беше неки сељак у цокулама^ са свим просто обучен, и без једног једитог букета до дугмета. „Шта хоће овај"? упитаће присутни зачуђено. „Па то је тај Инглез што има да прими прву медаљу" „Дакле, то је та велика Британија"! чу се са свију страна. Тако је доиста! и то беше прави Инглез — од главе до пете. Право је у толико имао што није дошао да ,, тложи " себе него „најбоље говече", и у томе је потпуно успео. Душа

ваља, не би му шкодило да се мало и закитио којом ружом до дугмета. Због таквих се, управо, и родила једна нова школа у нас која има да научи Инглеза мало углађенијем излагању. Леиота има сад и то не само својих нроповедника него и религиозних поклоника. „ Леиота је друго име доброти"; „леиота је друга реч за истину"; леиота је учитељка милосрђа " — спадају у девизе овог новог јеванђеља. Рачуна се, да ће се одавањем лепим вештинама и укус народа ноправити; да ће се посматрањем лепих предмета, природе његове облагородити, а карактер уздићи и засијати. Али, ако се такве култура до извесног степена с правом сматра као нешто узвишујуће и облагорођујуће, опет не треба од самог цравца и сувише очекивати. Хармонија јесте и сласт и укус живота, и, као и таква, заслужује пажњу и обраду. Музика, игра, живопис, и у опште лепе вештине, јесу из реда извори уживања; али, ако и не морају бити разнежњиве а оне су увек раздражљиве, и често само то. Образовање укуса за лепу Форму или боју, за леп звук или леп корак, не мора значити и образовање духа ни тесање карактера. Признајемо, да ће узорити радови умегнички не само подејствовати на око него и на укус гледаоца; али јсдини благородни подвиг извршен пред живим људма, дубље ће им остати у души, и силније ће их нокренути на угледање него ли читаве улицо лепих слика и статуа. Глава, душа, срце — а не уметнички укуси праве људе великима. У питању је још, да ли је култура лепих вештина — која обично служи луксузу — и учинила баш толико «а људски напрецак. Чак је могуће доказивати, да је искуство гајења уметностн имало противна дејства, разнежавало у место челичило карактере људи и народа. „У природи је уобразиље" — вели Хенри Телор — „да поткопа врлину куражи, и да, слабећи снагу карактера, чини људе лако подложнима". Дар уметника јако се и разликује од дара мислиоца. Највиши идеал уметника је да дотера свој предмет — на био то живопис, музика или литература — у онај калуп савршенства у коме сама замисао (па и то не зар најдубље) налази своју апотеозу и бесмртност. (наставиће се).