Београдске општинске новине

203

сада би молио да се одреди једна комисија у коју би ушао и г. Зарић, иа да ја тој комисији иредам ове новине и да се иотраже остала акта о овој ствари те да се ова уреди како ваља и како се могло буде. Председник. Ја миелим да то можомо усвојити. Ја ћу замолити г. Зарића да ми о томе нредмету да нужна обавсшхења иа ћемо изнаћи акта која треба и онда ћу из нети ствар пред одбор. Пера ВидаковаК. Пре три четири недеље повишена је цена хлебу у Београду а пред »дбор то питање није изложепо. Питам за што? Председник. Зато што је то било нред ускршње иразмике, кад се ниЈе могла сазвати одборска седница. Могу вам наћи акга и изнеги да видите, да смо ми према годишњој цени жита то питање свршили, пошто је оно хитно било. Пера ВудаковиА Ја мислим да то није било умесно и желео би да се таква практикл више не понавља. Председник. Неће, то будике уверени; а и сада то не би било само да смо имали могућности да сасовемо одборску седницу. Ја увек волим да ви то решите. М. ВелизариК. Шта би са нашим решењем да се олреди буџетска комисија да види какве би уштеде у буџету могли учинити. Председник. Ја сам онда казао само то да се буџет счатра као закон и вреди годину дана. Према томе кад се буде правио сав буџет онда ће се то и расправити. М ВелизариК. Ја знам да и државни буџет вреди годину дана, али да се у интересу штедње ипак у току исте године праве уштеде као што су н. пр нека звања па и нека надлежатељства у интерееу штедње кинута. Требало би дакле да видимо и ми можемо ли тако што да учинимо у нашем буџету те да му олакшамо. За то би требало једна комисија да то испита. У самом буџету има 30—40 хиљада одређених на плате персонала а чини ми се да би се ту могло доста уштедити. Ми имамо толико много некаквих надзорника — контролора и т. д. који нам чине више штете него вајде. Ја сам мислио да изнесем и предлог да се подигне ђерам при улазу у варош и тамо на улазу да се плаћају таксе на јагњад и на остало, па нам неће бити нужни толики контролери. Председнии Тога нрава немамо. То треба законодавство да нам да. М. Велзнари&. Онда треба бар тражити то ираво да нам се да. Председник. Ја еам покретао то питање кад сам пређе био на овоме месту, а г. Владан, радио је на томе са највећом заузетношћу — али се ипак није успело. То мислим да и ви знате. Д. ЂорђевиЛ. Ја мислим да је нешто у томе смислу решено нод нредседником г. Николајевићем односно лађа и чамаца које стају уз нашу обалу. Председник. Јесте и ја сам продружио да радим на тој ствари. Нисао сам министру, но министар није одобрио нравила која смо били израдили, јер уговор који имамо с Аустро-Угарском не допушта то што смо намеравали да заведемо за велике лађе и шлепове, који долазе отуда; па кад је тако, онда што да наплаћујемо и на мале чамце, кад не можеми на ведике лађе и шленове.

Министар је истина начелно одобрио ствар, али кад смо му ноднели правила он је учини< ту примедбу да се на Т4.ј начин не могу одобрити. Сад уолим вас тражи се уверење за Аћима Бошко; вића лебар. (Чује се: доброг је владања а сиротног стања). Молим вас господо ја сам био слободан да вас позовем да сутра дођемо сви у цркву на парастос блаженоупокојеном к^Взу Михаилу, који ће почети у 10 сах. пре иодне ; а иосле иодне у 5 сахати да одемо у Топчидер, где ће такође бити помен великом покојнику. (Прима се знању). Састанак је закључен у 8 сах. по подне.

Н1ЕСЛ1ГЖБЕ11И: ДЦЕО

ПИСМА ИЗ Р7СИЈЕ (Париском „Солеју") Петроград 14. јула 1888. Две аиегдоте. Има томе четрдесет година, кад се беше представио цару Николи, неки славан ђенерал руски, који као победилац долазаше са Кавказа. То беше доба док се још ниједан облачак ни|е надавио да присени руско-пруско нријатељство. „Какву награду хоћеш да ти дам? ; ' унлта цар заслужног војника. — „Госнодару, одговори ђенерал, смешећи се, ја молим за највећу милост. — А која је то ? „Желим, да ми ваше Величанство замени моје руско име каквим немачким именом". Прошасте године, један пренредени дипломат руски, кога Париз добро иознаје његовим пријатним разговором, који је пореклом из Балтичких земаља, престаде Александру III. Цар му заблагодари на услугама, које му је овај учинио. „Ја би хтео, рече му цар, да ти учиним,* какво добро; и остављам ти да сам изабереш награду". Ох, господару, рече посланик, поред свемоћи, коју има ваше Величанство, бојим се да ми не ће моћи указати милост, коју желим. — Па шта желиш ? — „Моја је једина жеља да не носим више немачко име"! Ове две анегдоте, за чију истину потнуно јемчим, јасно показује пут, којим је прешло јавно мишлење у Руса за последњих недесет година. Немцу се некад овде дивило и завидило. Завист и данас постоји али дивљењу учинило је место са свим противно осећање. И догађаји од прошасте недеље, не ће бити у стању да зближе ова два супарничка народа.