Београдске општинске новине

222

колико год и пера. Јер, као што се Констабл изра зио о слици једног слабијег вештака — г да је извадио и мозак и кости из свога јунака" — даје се применити и на велику класу живонисаца као год животописа. Оно што ми тражимо то је жива слика жива човека; али — авај — наћи ћемо често у њој слику самог биограФа!.... Снора нема да се и за животонисце као год за живописце тражи и добро око као год добро иеро или кичица. Обичан вештак видеће само црте лица у своме јунаку, а велики умечник познаће живу душу ко.ја сија кроз опе црте, и пренеће ју на платно. Џенс н је једном умољен био да номогне неком канетану да напише иомен иокојну му владици ; па кад је први (Џенс'н) затражио од капе лана да му каже шта зна о покојнику, овај није могао да састави ни две у накрст. Видев то Џенс'н седне па напише: „како их мало има који ће, но што су живели с људма знати о њима да кажу". За сам Џенс'нов животопис имамо иска.учно да благодаримо једном Босуелу који је умео да уочи и прибележи све оне сигне навике и карак теристике које доприносе занимљивости сваке биограФије. Из просте поште и љубави према свом јунаку, Босуел је доиста уснео у елучају где би већина писаца, на сву прилику, тражила. Тако, на пример, он се упуштао и у таке појединости да нам причи: „како је Џенс'н, на нуту, имао обичај да носи у руци по једну добар инглески штап, од растовине, на додаје: „да нам и Др. Адам Смит, у реторичким му предавањима у Гласгоу прича: каво му је мило било да дозна да је Милтон имао на обући узице а не опуте". Босуел нам казује о Џенс'ну и како је изгледао, и како се носио, и како се понашао — једном речју — све што се речима представити може. Да није, управо, било Џенс'ну овога шкотског адвоката (Бусуеле) који га је тако интимно познао и ценио, сва је прилика да и он сам (Џенс'н) не би данас тако висо;.о стајао у инглеској литератури. У књизи Босуела Џенс'н живи као Џенс н и без њега једва да би што од имена књижевна оставио; јер су и други људи велика дела потомству привредили, па им се гогово ни гроб не зна. Шта не би на прилику ни дапас дали за једног Шекспировог Босуела! — кад се помисли — да више знамо о дичној историји једнога Сократа, Хорација, Цицера, Августина него ли о највећем песнику своје земље и племена. Управо, све што знамо о њему то је да је био добар управник нозоришга; да се у пуној снази живота повукао у своје место

рођења, и да је ту сарањен са обичним паланачким почастима. 0 томе каква је била његова вера, каква политика и искуство, и какви односи са сувреме ницима — ништа не знамо. Чак изгледа да у оно време није ни опажена величина његова, и да је дворски ноета Бен Џенс'н више славњен што је на позорници умео да декламује Шекспирове стихове но и сам Шекспир. Нити могу увек људи да узму тачну идеју од својих суврем« ника. Име извесног државника, војводе, или монарха може се са пуним устима изговарати од једног нараштаја. а у другом да.се заборави као да га никад није било. „Ко је, бога ти, данас краљ?" имао је обичај да пита своју ћерку живописац Грез у току прве Француске револуције. када сваки час искакаху на површину нове величине, да у брзо оиет изчезну и забораву се предаду. „А знаш ли кћери, ко је и даиас крач>"? до дао би Грез — па одговорио: „Омир и РаФаило. Они су ти велики грађани кнји ће преживити све ове данашње величине којима ја збиља, до сад ни имена нисам знао." Међу тим, о личној историји Омировој ништа се не зна, а мало се зна и о РаФаиловој. Чак ни о Плутарху, који је описао живот толиких других, нико од сувременика му (а било је ту отличних римских писаца) није му ни имена споменуо Од Кореција (живописца), који је умео да друге тако верно нацрта — немамо ни једне поузлане слике. У осталом, било је људи који су јако утицали на сво.је време, али који су праву славу побрали тек код нотомства. Глас ВиклиФа, на пример, био је у своје време глас вапијућег у пустињи, а Виклиф је у стчари натријарх РеФормације. Исто тако, неки од највећих ђенија рода људског имају да се похвале само са најкраћим биограФијама. 0 Платону, томе оцу моралне ФилосоФије, немамо никакве личне белешке. Не знамо чак ни да ли је имао жену и децу. 0 Аристотелу, нак, ностоје најразнија мњења. Једии веле да је био Јеврејин; други, да је он само добио нужне податке од неког Јеврејина; једни веле, да је држао апотеку; а други, да није, него само да јс био син једног лекара; једни веле да је био атеиста (безбожник) а други опет да је веровао и у свету Тројицу, итд. итд. Па кад овако стојимо са великанима старога света, да ли смо бар боље обавештепи о ономе модерног сопственог ? Шта знамо на пример више о писцу „Виле краљице", о једном Спенеру, или о Ботлеру томе аутору „Худибрале", ако не да су сиротински живели, па у сиротињи и умрли. Или