Београдске општинске новине

242

лике школе нађе, да то заслужује, а то благодејање да носи име славног Вука Караџи'.1а. Издатак од данас до 1. Новембра ове год. да падне па терет нартије на непр<-дви1)ене трошкове, а од 1. Новембра на. за вечита времена да се ставља у редовни буџет ошнтине београдске. Усвајате ли Госнодо и овај нредлог. (Вичу : „усвајамо".) Оглашујем, да је одбор општине вароши Београда у данашњој свечаној седници својој одлучијо: да се од данас на за вечита времепа из онштинске касе издаје по 600. динара годишње једном сиромашром ђаку Филолошко -историјског одсека, наше великс школе за кога проФ- савет реши да то заслужује, и да се то запештање наше општине зове : благодејање „Вука Караџића". Издатак овај од данас до 1. Нов< мбра ове г. да се чини из партије на неиредвиђене трошкове одређене, а у будуће да се ова сума ставља у буџет редовнихрчсхода. Прима ли се то? (,,Прима се"). Хвала вама представницима васцелог грађанства београдског, што сте моје предлоге примили и оживотворили ; а вечита слава нека је великоме Србину Вуку Караџићу. (Приеутни се одазваше громким узвиком). Слава му, Слава му, Слава му. К. Црногорац. Господине ирсдседниче, пошгована госнодо одборници и сви, свога реда и рада, достојни пријатељи и иоштоваоци данашње свечаНОС.ТИ. Готовост коју моји поштовани другови, одбор ници у овоме часу изјављују за племените благодарне благородне и — престонице крал>еиине достојне предлоге; — само је доказ : да је г. председник, добро појимајући осећања свију члаиова данашње одборске свечане седнице, — потпуно разумео па- ј тријотска расположења моји^с другова, одборника, спрам српског просветника, незаборав.веног великана, творца нове српске књижевности, — Вука Караџића. (Одобравање). Госаодине иредседниче! Ви сте својим данашњим предлозима, — који су одборском акламацијом добили санкцију, дали знака: да одборници стоје на висини данашњег просветног ступња и образованости, да су на оној тачци са које образовани свст погледа на престоницу краљевине као на плодну равањ, где све живо ради и стара се да буде: друг другу, пријатељ пријатељу. А они, који поштују своје старије : одавајући им нризнање за одличан рад, — заслужују похвалу и благодарност. Госиодине иредседниче ! Ви сте од нас — ваших другова, одборника заслужили иохвалу за овако

племените нредлоге, па у име евију мојих другова одборника : честитајући Вам у данашњој свечаној седници тако срећно свршени рад, — молим вас да изволите примити уверење о нашој српској и дру гарској благодарности и захвалности, са жел,ом: да дуго здрав и весео будете Присутни се одазваше са бурним „живео !" Председник. Хвала вам. Мат. Ван. Госнодине председниче, и господо одборвици ! Као најстариј« м годинама живом кљи жевнику у земл,и, мени је пала у део та част да захвалим поштованој општинској унрави на решењу које је данас донијела. Ја ту дужност нећу отиравити ријечима сасвим ласкавим и удворљивим; то не би било достојно ни вас ни мене — него ри јечима простодушним и срдачним какве Србима најбоље доликују. Има људи које је довољко именовати иа да свакл скине са поштовањем каиу с главе. Такав је био и наш слављеник Вук СтеФ. Караџић. Има дијела, која сама собом носе најљеишу нохвалу. Такво је дјело и ваша данашња одлука. Говорило се већ, и још ће се говорити о раду Вуковом. ПГто се мене тиче, ја мислим да бих се о Вука огријешио, кад не бих овдје у мало ријечи изнио једну замашну цргу тога рада његова, ваљда замашнију од свију, јер та црта и народна екзистенција чине једно. Као што је истина да се народи разликују међу собом понајвећма језиком, тако и то стоји, да кад је изумро један језик у свијету, са њим је изумро и дотични народ. Може народ изгубити своју државу : може бити растргнут на више дијелова, — као што је на жалоет и наш — али, док му језик није упропашћен. није ни он пропао. Он живи као морална јединица он дјелује у друштвеној системи човечанства као засебан етнографски организам. Са језиком народним тијесно је скопчана и народпа самосвијест, а ова природпо тежи да што је изгубљено поврати, што је растргнуто да опет посастави. Толика је животна моћ у језику. А шта понајбоље држи тај језик; шта га пречишћава, богати, усавршава ; шта га на нетљена вјечито шаље од нараштаја до нараштаја? То је поштована господо, народна књижевност јављала се она на гуслама или у књигама; али не таква књижевност, која размажа до слабости народу дух, која га кривим правцима упућује у животу, која га води духовној клонулости, иа кварежу, па најпосле и скончању, јер је то неразборно него она ведра, узвишена књижевност, која га загријева чистим идејалима породичног, друштвеног и државног живота ; која га упознаје са напредцима савремене науке, која га крепка а питома, упућује свима