Београдске општинске новине

256

ло и гору растужило. Још мало, па ће бити празне и виле бајне на обалама финског залива — у ПетерхоФу, Оранијенбауму, Виборгу. и далеком Мерекулу, као и у естонској башти Катаринентала. Збогом, дакле, концерти Павловски, збогом и ви царско-селске војене параде, и шеталишта Кола Шумскога, и ви, светковине, лепог Парголова!... Ну, ако је ситна госпоштина већ напустила своје зеленило, своју милу, летњим сунцем обасјану, „дачу и — није то још учинила и велша госпо да\ Аристокрација руска враћаће се са стране, или са својих добара, тек идућег месеца. Користећи се скоком рубље, који је донела добра летина, велике газде руске остаће да уживају и последње лепе дане благог неба једне Нице, Париза, Неапоља ил Венеције. Према томе, они ће овде бити тек с првим снегом, и у часу, кад трговачке лађе, аемачке, норвешке и енглеске, измичу из пристана кронштатског, да их не би у њему мраз ухватио. и за шест месецп заледио. У осуству пак д вора, аристокрације и министара, дабогме да и политика чами. Управо, једини догађај ове недеље од значаја, састављају већ но знате јелисаветградске маневре, изведене на пољанама Нове Русије. Мени би лако било испунити читаву књигу самим описом царевога пута, до тога логора; јер је ту било безброј адреса, свештеног, грађанског и војничког реда, тријумФалних капија, грмећих топова, и урнебесних поздрава. На седамдесет хиљада војске, махом резервиста Одесе и Харкова, стекло се ту било на очи цареве... али ја сам вам у прошлим писмима толико говорио о тим војничким стварима, да ћу за овај пар да пређем на друго поље, и да вам нспричам коју, рецимо, о оним административним рсФормама од општег интереса, које се, у виду задатака ,стављају данас нашоЈ Француској колико год и војничкој Русији. Дакле, пре свега да забележимо оне две наредбе које су губернатори провинција, и нреФект Петрограда издали, по упутству министра полиције, а у корист резервиста, од којих се неки 200.000 налазе данас под заставом. С обзиром на тежак положај ових јадника — који због тог логоровања могу да изгубе своја места и парче леба — а сагласно апелу целе земље — министар је решио : да све газде, госе и сајбије, буду дужне сачувати места својим „резервистама", и вратити исте чим се са збора распусте. Као што нагласих, ова одлука наилази на општу похвалу, и то, ма да иовлачи неку непријатност за поједине. Власник општина београдска. Штамиа Медецијан и Ки

Друга наредба гласи : „да у свима варошима где се резервисте имају сабрати, крчме буду зат-> ворене на дан доласка војника у касарну". Сама мера, ако и јесте мало брутална, врло је паметна. Искуство од нрошље године доказало је, да три четвртине изгреда војничких падају на дан сазива; а узрок тим изгредима било је, наравно, пијанство. Решење министарско донесено је, дакле, и у интересу војене дисциплине, и у личном интересу самих војника. Нити је министар грађевина хтео изостати у Филантропији иза свога полицајског колсте. Путем једне чудновате наредбе, он означава случајеве, у којима путници, жељезницом, могу добити своје наре ватраг за одговарајућу дужину неупотребљеног билета. Ти су случајеви, наравно, случајеви болести, у којима је путник принуђен да воз остави и на станицу изађе; а не и никако оно „весело" стање и владање, када се силази с кола без права па плаћену кирију. По себи, мера је веома либерална, и ја не верујем да је она још икоме пала на памет тамо на Западу. Поред горепоменуте, дошао је неуморни министар унуграшњих нал послова, и на једну другу, привидно скромну али доста, практичну мисао, а на име: да помогне мало вредноћи наших одборника. Изгледа, доиста, да се општински избраници наши не нрекидају од великог носла; и за то је надлежни министар нрописао сљедеће: да у свакој седници, председник или секретар, ирозове одбор; па ко није дошао, и не може осуство да оправда, да се казни, најпре, са 25 рубаља, други пут са 50, а трећи пут губитком самог мандата, на чак и права да буде икада изабран. Шта ли би, боже мој, рекли би наши скупштинари париски кад би се на њих применила овака једна мера? Најзад, и министар просвете не седи скрштених руку. Он је, на име, предузео да преустроји реалке руске од врха до дна. Као што је познато, у овим школама средњим не учи се ни грчки ни латински; и оне, које су у почетку имале нрактично-технички карактер, сад су добиле старог научни нечат. Министар је, дакле, прегао да сузбије тај правац; и математика, која је до сада била основа „реалне" наставе потискује се у други ред. На место њено, на прво долазе: живи језици —Француски и немачки. Према утврђеном распореду, млади реалци руски имаће сад, неких једанајест часова недељно из језика; а како се овај нов систем јако разликује од нашег у Француској, то сам сматрао за дужност да вам га овде прикажем

Обилићев вепац број 1. Уредник Н. С. Јовановић