Београдске општинске новине

264

забележи и један чудноват иојав, а на име: измирење вековних непријатеља, Турске и Русије. Крвави рат од 1877 имао је ту ориђиналну носледицу : да завади нријатеље и зближи непријател. . Сваког дана све се в<1)а ировмлија копа између Руса и БуГара, те старе браће п ј православљу и славизму. На против, Турц и Руси, који су се онако душмански носили на разбојишту Плевне, ево хоће данас да буду на]бол>и другови у свету. Баш као оно некада под царем Николом и султаном Махмудом, Русија постаје заштитницом нропадајуће Турске. Александар III. не може да сиђе у јужне провинције свога царства, а да му изванредни посланик Абдул Хамида на сусрет не изађе и поздрав изручи. С друге стране, велики кнежеви руски сматрају за дужност да врате такву пажњу пару у Стамболу. Колико нрошле недеље браћа ру скога владара, велики књаз, Сергије и Павле Александровићи и велика кнегиња Јелисавета Феодоровна примљени су на св( чан начин у Цариграду. Ко би то, нре десег година, могао предвидети ? Јер, имајте на уму да су царска браћа дочекана у самој сја.јној палати Доима-Бакче, гоме дворцу некадањих султана Абдул Меџида и Абдул Азиса на по се и да у депешама ко.је долазе са БосФора гости не могу да се нахвале указана им пријема. „И ова пре^ дусретљивост" — вели орган г. Гирса — од стране Њ. Ц. Б. Султана према високој браћи нашег су верена само одговара поверљивим. срдачним и по. узданим, односима који постоје између две силе. Из тога се акта најбоље може видети како су у Цариграду кадри да учине избор између поштеног изравнања са силном Русијом, и сумњивог и скуног наслопа на политику Инглеске". Ну, ма какви се догађаји спремали споља за годину 1889, Русија удваја своје кораке унутра, и напредује са видном брзином. Ја сам већ јавио како је летина ове године била изредна, и како се усљед тога и Финансиско стање ове земље сваким даном по. правља. Данас сам у стању да вам јавим и један велики успех на нољу индустрије. Жељезница, СамараУФа, предана је саобраћају, отварајући прву и дра гоцену одушку огромноме благу Урала. Додајте томе још и то: да је овај нут самб одломак оне велике сибирске жељезнице, чије је грађење одлучено. Но најлепше у целом овом предузећу јесте сам Факт: да је жељезница Самара УФа непосредни и искључиви нроизвод руских руку. Сав прибор и материјал — и гвожђарија и зидарија, и шине и машине, и кола и локомотиве — и словом све је ру-

скога порекла. Пруге су трасирали, као нрви пут руски инжињери, без сваке туђинске помо^и ; док су колико јуче (1876) велики оревбуршки крак исте железнице израдили скоро искључно сграни 1ехничари и индустријмлци. Да ! и ово просто унор* ђ ње довољно је да се види : колико је Русиј^ на овом нољу коракнула. Прошло је време када си на њеним жељезницама могао наићи само на ипглеске инџинире, немачке предузимаче, белгијске материјале и американске локомотиве. И, кад се цела Је вропа ограђује заштитним зидовима царинским, за што не би Русија саму себе гледала? Онај велики циљ — буди сам себи довољан — она је ево и постигла. Најзад, дозволите да внм у кратко испричам историју једнога кулака — као што овде с нрезре њем зову проста сељака, који је успео да се на непоштен начин обогати. Овај је тип простих људи био некада врло редак, нли, од времена укидања ропства, бива га све више. Вунаков било је име овоме .,кулаку и . Родом мужик из Тастуба у округу Златоусте, он је у раној младости напустио своје село, и оцао се сигничарству, куповини и продаји у маломе, а за тим и давању новац под интерес. Кајиш му помогне да, том приником, и коју нару завеже; и Бунакова с том паром затече грабеж башкирских земаља, који је са великих скандала који би на видик изашли, био забашурен. Дакле, наш „кг/лак" купи за једну багателу неких иетнајвст. хиљада „десјатина" (хектара) земље ; а помоћу чиновника које је умео заинтересовати, захвати и свих четрдесет и ает хиљада „хектара". Наравно, то је огроман капитал, и наш Бунаков буде изабран за посланика у дотично земство, а у скоро за тим и за председника те губернијске скупштине. Ту се сад могло красти у великим размерама, и некадањи „кулак" не пропусти своју прилику. На жалост његову, показа се да „тарпејска стена није ддлеко од капитола" — ни апсана од господске столице — и наш Бунаков буде брзо ухваћен и у крађи и утаји, као и у неком покушају убиства, те умакне незнано из шака руске нолиције, одневши собом све што је могао на јуриш зграбити. Управо, и тек пре неки дан уђе му се у траг, и то, као убици једне своје милоснице — неке Јелене Шаршчавина—којује он мртву спаковао, као „сандук ствари" на жељезницу предао и у Варшаву експедирао... Остаје наравво, да судски претрес покаже и аобуду која је овако грозни и необјашњиви злочин могла диктиратн. ♦ •>

Власник општина београдска- Штамна Медецијав и Кимваноиић Обилићев веиац број 1. У ^едиик Б. С. јованович