Београдске општинске новине

ловини Фебруара гледајући на месец. Празник почиње весељем и гонењем наса без презања, а последњег дана шаље се нарочити медвед а Великоме Духу п са разним поруџбинама и молбама од целог племена, да он измоли од њега богат рпболов, богат лов зверади, плодпост наса и т. д. На сам дан свршетка светковине привежу речеиом медведу дебео дирек за врат, н воде га из куће у кућу, часте га најболЈИм „јукалом" (сувом рибом) и посластицама, а за тим одведу га у шуму и привежу за дрво. Два млада Гиљака почну га тада бости копљима, а друга два старија са стрелама и луком у руци нишане и чекају док се згодно окрене и онда га погађају у срце. Од болова почне медвед роветп, тако јако, да се сва шума разлеже, и у томе ровењу «шаље он поруке Великом Духу" ! С убијеног медведа скину кожу, месо поједу, а главу медвеђу по сватовскп спроведу до највишег дрвста у шуми. Ту ју обесе при највећој впци. певању, урлању и лавежу иаса. Тада се окрену истоку и сви пљују на небо; а аа тим се опет уз вику и певање и лајање пасавраћаЈу кући и тиме —- празник окончавају. Сиби-рј ак „ч ( 1» | —

Подлиетак ГРАЦИЈАНА. (Новела из француског живота.) Једног летњег вечера, од прилике пре сто година, село Сент-Етјен-д' Орт беше весело. Познајете ли ви Сент-Етјен-д' Орт ? 'Го је веома леп предео, са красним зелепим брежуљцима обраслим, мирисавом боровином.. Гечице Гав и Адур њега умилно грле и напајају, па се после < ами састају и једним коритом теку. Као два добра пријатеља чије је срце једна и иста ленотица освојила, они се најнре вију око ње, па, кад време дође да ју оставе, они истим путем нду ц о њој говоре. И доиста, кад бп се могло разумети о чему зборз вали Адура, ломећи се о стубове мосга Мејушскога, кладнм се. да би се чуло: како онп о Сент-Етјен-д' Орту причају. Дакле, тога летњег вечера је било цело село весело. Ево зашто. Беше празник. летњп свети Јован. Вама је ио свој прилици иознато, да је на селу обичај у вече на светог Јована, поштоје скоро увек врло тонло, но раскршћима лолшти велике ватре, око којих се сав комшилук, скупља и коло игра. Као неки чудан и огроман ражањ који се сам око себе окреће — изгледа тада тај људски скуп. У том иределу — научењаци ће вам сигурно разјаснити чз што — ностојн и тај обичај, да се ватра на светог Јоваиа ноздравља и огњем из пушака! Млади момци обустављају нгру сваки четврт часа, скидају пушке са рамена, пунеју, па гађају велико огњиште —

које у загради речено, ни најмањз не мари—јер стрељају, ко боље може, невино пруКс у пламену. Ове године се налазаше највећа ватра у Сент-Етјену, на пијаци пред Касуовом кућом. Путуник , спн закупника овога местанпа, беше наложио ватру са нравом уметничком вештипом. Метуо је најпре толико дрва на ватру да би се њима две годиие дана једна болница могла грејати : у средину растов пањ — четири јеле косо положене подупираху га да стоји право — свуда на около читав товар багрена и врба ; а с поља пуно дењкова лозе и ситне јеловине, помешане са сувом сламом, како би ватра што пре букнула. А на самом врху, на храстовој клади, Путуник је попео једног лутка ! у внду пољака — пудара. Та новина се свима јако допадала. Видећи то, ловци које општинари гоњаху, почеше бесно нљескати. Наступи и мрак, и, кад нагомилане масе дрва постепено горећи, захватише поред сламе, и јеле, и лозе, и багрене, и храст па и лутка — сви сакупљени становници СентЕтјена кликнуше триумФално, и тако громко, да је усклик њихов на далеко одјекивао, Одмах за тим поче игра и пуцање. Девојке из околине, истина мало нросте, али добре и богате, приђоше, узеше без снебивања руке младих момака ; и онда сав таЈ народ, раздраган топлотом огњишта, мирисом занаљених јела, тужним иуцкањем храста, трзањем лутка од мекиња чије се груди беху срозале, поче скакати, невати, разбацивати се, и као једна трака младости и весеља око пламена окретати. На један нут, у сред најлеишег весеља чу се један болни врисак из гомиле света. Шта би то на један иут ? Пољак се са врх огња стропоштао, и хаљине једне девојке запалио ! Сви дотрчаше да иомогну, али богме и да се уклоне. Ватра је то ! Жртва њепа беше једна красна девојка, црномањаста и висока. Она није могла бити из Сент-Етјена, јер нико не знађаше да ју зовне именом. Пламен ју већ лизаше до појаса. Натерана ириродиим нагоном, почне она бежатп — но само да тако брзим кретањем још већма разбукти ватру која је сада и ветра добила. По што јој нико не смеде прићи ни помоћ пружити, она се ночне бесно по земљи ваљати, дајући потмуле гласове од себе. Изгледаше већ као да је и живо месо ночело горети, јер се чујаше неко непознато јечање, од које се коса на глави подизаше. Забленута светина гледаше ту преставу, не знајући шта да ради, и дерући се хиљаду пута у залуд — док се из ненада не нојави један млад човек без капута, проби се кроз гомилу света, оборив успут неколико бесомучних торокуша, на брзо нокри девојку, која се увијаше на земљи, са великим воловским покровцем, водом наквашеним. Кроз дим који се диже могло се видети, како се човек баци па девоЈку, умота ју као неки завијутак, па ју за тим целом тежином свога тела притиште. Пре него што сведоци тога догађаја имађаху времена да му се диве, завежљај бн развнјен, иокровац скинут, а девојка спасена али и онесвешћеиа. Јунак, избавитељ њен подиже ју тада на руке и кући понесе. Места! Шсста! зикаше он уз цут пробијајући се кроз гомнлу љубонитне светине ; а за тим одважео, и брзим кораком, доспе до своје куће, унесе он девојку у кућу и положн ју на најбољи кревет. Па, ко је тај Путуник што онако куражно нритече у номоћ несретноЈ девојци.? То је син Касуовог закупника, од својих двадесет и осам година, средњег стаса, ни велики ни мали, ни дебео ни мршав, црномањаст, па чак и црнпурасг, а са лицем, еасвим обријаним. Он је оног зловвјиго