Београдске општинске новине

што је ту и само богатсгво? кад му оно никакве власти у земљи не даје. Милолј ведри и облачи и јесте све и сва. На против, влашки бојар скоро је раван своме господару, и — ето какве установе треба дати Србији. Још нешто. Милош је био револуциоиар по Француском начину, а његов севретар Давидовић мисли само како ће иа обалама Дунава нресадичи лревратна пачела Запада. И за то, онога дана (даоје разумети конзул) кад на Милошево место дође какав праведнији и достојнији кнез — а за што то не би могао бити Стојан Симић? — јавила би се српска аристрокација, сриско племство, као чедо витешке борбе, и заузело до владаоца месго које му прииада' Оно, ни толико није требало — на да се подбуни човек који је, говорећи о Милошу, рекао: „он свима нама па иуту стоји". Дакле, Стојан Симић лонови главним личностима у Србији све што је чуо у Букурешту из уста царева заступника, и — завера се брзо склоии у коју уђу и кнезови нахија, и велике судије, и кнежеви министри, па чак и они од министара, који су свакога дана Милошу уз колено били. (Настаииће се)

Подлиетак

ГРАЦИЈАНА. (Свршетак) Да! и еамо да Путуник немаде суиарнпка у Сент-Етјецу. То беше неки Фирмен комшнЈа Иутуников, али од оних какве само нашим ненријатељима желимо. Фирмен се није задовољавао тнме што ће из иотаје стоку свога комшије сатирати, гору таманити и ограде дизати, — он се и заручници ИутунаковоЈ удварао. Грацијана га није донста трнела, ади је и нехотице у Путунику неку суревњпвост на и сумњу будила. Да не би ствар даље ишла, Путуник се реши да с Фирменом, због штете на имању, нарницу новеде а са свадбом похита Радц парнице оде он, прве суботе, иосле Кадншкина нарастоса, у обднжњу варошицу Дакс да адвоката за савет уиита; а дан свадбе имао је бити утврђен истога дана у кући Путувикових родитеља. Ну, зла је судбина хтела да Путуник у Дакс и Грацијану иоведе. У Дакс приснеиш око иодне. Био је вашар у месту. Путуник оде да распита за цену волова на тргу Св. Вићентија, а Грацијана за цену живине на тргу Св. Петра. После су требали да се састану нред адвокатовом кућом. Тако и буде, али враћаЈући се на трг Св. Петра Грацијана опази нека велика зелена кола а око њих гомилу сељака. То беху кола едне врачаре! Млада девојка се најпре из љубопитства приближи а после се и до врачаре догура. Врачари се — а то беше једна стара вештица — доспевало кроз једна мала платнена врата, по задн кола. Сваки пет минута се та врата отварају и но једна сељанка силазаше са сретним осмехом на уснама. Сав оваЈ народ ишао је са уверењем у пророчку моћ врачаре, сљедствено, и са нестрпљењем да што пре своју судбину дозна. У згодном тренутку Грацијана одби свом снагом неколико сељанака, и ступи на колске стубице.

— Улазак је два динара — рече|баба, нрепречивши јој пролаз. Грацијана се збуни. Немађаше~у џену^више од једног динара. „Примите овај један динар — кад више немам". „Хајд на иослетку, али ћете за динар добити одговора само на једно мало питање. Дакле, впдите ли ову црвену завесу на овој страни кола" ? показавши Грацијани врата са црвеном завесом покрнвена. „Виднм" „Уђн тамо и узми које хоћеш иарче хартије, што на дасци стоји« Грацијана уђе и изађе са једном црвеном хартпјом. ,Шта пише на овој хартији"? упита Грацпјана. „Г1нше твоја судбина?" „Па прочитајте ми". Баба натуче наочари на очи и нрочита гласно : „Тп ћеш бпти узрок_несрећи твога мужа". -- ,,1,акле је ту нагшсано" ? запита Грацијана, једва држећн се на ногама. — „Сасвим јасно, моја јаднице". Али вндевшп упропашћено сељанчпно лице, додаде философски : — Шта ћете ? да сте два динара имали, мо;кда би бољу хартију извукли ? Грацијана понови. — „Дакле велите даје баш тако написано" ? рече она гласнпје, а са чела јој капљаше зној. — Кад вам кажем да јесте ! одговори старица, приметившн с каквом тврдоглавом девојком нма посла. За тпм иолугласно, и тајанственим начином. в Немојте ником казатн, да му се не би збнља што -зло догодило". „ Али, ако је тако наппсано да ће му се зло догодитп да ћу ја битн узрок његовој несрећи" ? — рече Грацијана и снђе с кола бледа као крна, верујући у врачарино пророштво внше но п сама врачара Грацнјана је буквално нослушала савет врачаре пз Дакса — не хтеде ннком иа нп Путунику, казати шта је од ње чула — али учини нешто што се са сујеверпцом ње.ном слагало. Не хтевшп бнтп „узрок несрећи" човека, кога је волела, и имала за што да воле, она иосле два месеца, п то лицем на Св. Јована, уда се за Фирмена ! Јесте, за крвнога непријатеља Путунцковог. Алп у вече, по своме венчању, оде она из радозналостп да впдп ватру коју је њен Иутуник наложио, иа, сназивши да лутак ове године нпје нико лругн но она сама, Грацијана у венчаној аљини — нова Г-ђа фцрмен — бледа као смрт, иринесе руку своме срцу, као да га је неко нробо ; па, приметнвшц како јој се Путуник руга и како се његова чета комшија снрема да опали из пушке на изрешетаног лутка, — дође на једну страховиту мисао : да нагло, напрасно, и пре него бп стрелци имали времена да пушке с нишана скрену, себе куршумима изложи. У овом грозном нокушају она, нажалост, ц успе. Млади момци не пмађаху времена да одврате своје оружје, и Грацијана, изрешетана оловом, падне у жеравицу. — Иакао ! шта си то урадила ? викну Путуник очајним гласом, а за тпм скочи да ју као оно лане, из огња избави. Ма да он Грацијану нпје разумео, и да је њено венчање с Фирменом као најгрешиију издају сматрао, он је њу на срцу носпо, као што је у овај пар на све заборавио. Али овога пута све беше доцкан. Смртно погођена, а нритом спржена, Грацијана је још само имала снаге да Путунику и тајну побуду свога самоубпства пскаже. По што ју је Путуник из ватре извукао , и запаљене хаљине угасио, из недра њених испаде једна мала изгужвана црвена артија.