Београдске општинске новине

50

С Р в и. Сина Мога, сииа Србије, законитог Ераља вагаег, петог из илемена ваше народне династије, окружиге оиом лубављу. оиом верношћу и оданошћу, у којој сам Ја међу вама као малољетан ол,растао, у којој сам као владар своју снагу црпио, и на којима ваи вечита хвала. Намесништво Краљевско предајем у руке опробаних, искусних, родољуба, мудрнх државника. Ја имам и новерења и уверења, да ће они Његовом Величанству Ераљу Адександру I. бити верни, да ће земаљски устав поштовати и по њему у име малољетног Краља владати, да ће све своје трудове уложити, да земљу изнутра унапреде, ас иоља водити је правцем, који бн осигурао мир и спокојство на Балкану, сачувати земљи користи, које сам јој задобио благоволењем Европе.

С Р Б II На осиову члана 70. Устава Краљевине Србије, Ја преносим своју власт на својега мадољетног наследника сина мога Александра, а за краљевске намеснике наименујем: Г. Јована Ристића, Г. ђенерала Косту С. Протића, Г. ђенерала Јована Бели-Марковића, Прелседнику Нашег министарског савета препоручујем, да наше наименовање о Краљевском Намесништву обнародује и о извршењу се његовом стара, властима свима заповедам, да но њему носгупају, свима и свако<е, да му се покоравају, дичној, милој ми н Обреновићнма вазда верној војсци, да данас положи заклетву верности Његовом Величанству Краљу Александру 1. Нека Бог благослови Србију, Живило Његово Величанство Краљ Александар I. Живео Народ Сриски. Дано у Београду, у Нашем Краљевском Двору, у двадесет првој години Наше Вдадавине, 22 Фебруара 1889.

МИЛАН о Р

ПРОКЛАМАЦИЈА

СРБИ! На листовима историје наше младе Краљевине записан је данас један редак, значајан догађај. Његово Велпчанство Краљ Србије Милан I. давши следства Својој од дужег времена потхрањиваној намери, одрекао се свечано Краљевскога Му престода, и по праву, које Му даје Устав земаљски, пренео је Краљевску власт на свога малолетног сина и наследника Краљевског Престола. Редак је нример у историји, да се један владалац одриче Престола после многих сјаЈних уснеха. За седамнајест година, од како је Краљ Милан, као нунолетан, стао владати, Србпја је учинила знатних напредака. Од васалне Кнежевине Он је Србију увео у коло самосталнпх држава и нодигао на ступањ Краљевине; њене је границе проширио, а на њене установе ударио печат најнапреднијих установа сувремене Европе. Ако Његова владавина броји и по који неуспех са свим природно везан за судбину оннх, којн су нозвани, да непрекидним радовима решавају најтеже државне задатке, беспристрасна историја одаће му правду: она ће нресудити, да је Краљ Мнлан стекао ирава на признавање Србије. Наша отаџбина мора жалити, што се лишава владавине једнога Краља у најбољој снази Његовој, обогаћена пскуством у државним посдовима, а украшена сјајним даровима духа. Морамо жалити, што су остали узалудни сви пожушаји и наши и владини, да Га од те намере одвратимо. Његова је воља остала пресудна.