Београдске општинске новине

НБСЛУШББНИ 2ЈЕО

СЈГИКЕ СА ДАЛЕКОГ СЕВЕРА*) (Ив белелшика једног Пожаревљанина) IV Жнвот на Берииговом ироливу. — Вечна борба с природом. —Чухци. — Монголско иорекло овог дивљег племена. Камчадалци нзмешани с кавкаском ])асом и нросвећенији. Зверолов н риболов главно занимање ових севераца. Китобојци и Китоловци. У последњој глави наших бележака (III) оиисан је пут који је, летн у години 1886, руска убојна корвета „Џигит„ предузела била на далеки Север. Видели смо ју како се кроз густе магле нровлачи у правцу чувенога Беринговог пролива, како се јавља нред ннтересним предгорјем Камчатке, и како се кроз санте и ледине пробија до крајње пловидбене тачке ове северне воде — до Срчаног Камена. То је већ ладни, у геограФији познати као, 65-ти степен северне ширине. Зима љута и студена влада овде свих девет месеца, а и лето није као лето, него као наша Фебруарс:;а студен. Ми, путници «Џигптови", били смо у толико сретни, што смо се под овим управо поларним незом десили у Јулу месецу кад су дани још најдужи па и најтоплији. Али пн ови „топли" дани нису тако интересни као светле ноћи. То је домовина оне; северне светлости која ноћу своје зраке шаље и о чијој смо лепоти и дивоти толико слушали. Можда нам се само чини, ал.; рекли би, да ни зима није тако тужна, ни дуге ноћи њене тако страшие, под чаробиим дејством овог дара Иеба севернога !.. А сад, да пређемо на живе људе, који у овоме ладноме углу земна шара бораво и борбу за опстанак воде. То су ти, тако звани Чухци, племе монголско, али које и по ношњи, и по вери, п по занимању и по нарави, својој ■нотоећа на праву дивљину. Да! Чухци пе тргују само са кожама дивљих зверова; они се и облаче у медвеђину — од главе до иете. Језа нас подилази кад их сретнемо, и у сред бела дана, где год на улици Срчана Камена, а да како ли је угледати их на легалу, у њиховој колеби? Као племе они су средњег раста, бакарне боје, пљосната лица, мала носа, развучених уста и широких груди. Снажни су и жилави као јуншо амерички Патангонци — што живе око Магелановог пролива и Следовог Канала. Вера им је као и у свиту дивљака : незнабожачка, — идолопоклоничка Они немају никаквих предања, или бар нико од њих није могао тако што извући, а не зна им се ни ирави број ни размештај. Воравећи на, тако рећи, једној леденој стени, опи со вечпо боре с природом и њенпм породом — дивљим зверовима. То је

њихово главно, јединствено, занимање целе дуге и страхотне зиме, јер су они, лети риболовци, аи у јеном и у другом послу, н на пољу зверолова и риболова, готово ненадмаши вештацн Зверове, нарочито, лове веома усиешно. а на китовој кости и лепу зараду имају. Чухци су као и Камчадалци добра муштерија Русима, али нарочито Амерпканцима, који им одавна доносе, шпиритуса, дувана, барута. челика и олова, а то, у размепу за њихове коже улов^љених медведа, лисица, самурова, морске мачке итд. као и за већ поменуту а млого цењепу китову кост. Руси су тек од последњих четнри—-пет година почели долазити у додир са овим дивљим доиста но, интересним племеном чухогским, и иотискивати са њихове пијаце америчке «китобојце" и китоловце. По што реч китоловац саму себе објашњава о «Китобојцима п имамо рећи : да се тако зову бродови, који у лов на китове иду, и у тој цељи ове обале обилазе. Управо, сваке године по 30 по 40 таквих лађа долазе из Саи-Франциска, проилове око Шантарских и Тјулнских острова, налове се скупих китова и напазаре тако исто скупих кожа дивљих, од Чухаца и Камчадалаца, па се са тако и лепом и богатом робом враћају у своју америчку постојбину. Ну, ако ту награду своме занимању умеју да нађу нрости п дивљи Чухци — јсш су јачи у сваком ногледу и калајиоани и Камчадалци, који се на географски згоднијем или бар нешто топлијем положају налазе. Камчадалци. или урођеници Камчатке, јесу као и Чухцо монголског порекла, али су тако измешани са белом кавкаском расом да представљају читав тип мелеза и креола. По што ћемо ми о њимајошу овој глави наших бележака особепо прозборити, то ћемо овде само још констатовати: да се они (камчадалци) не могу мерити са чухотским суседима својим ни у врлинама ловачким ни у слабостима дивљачким. Чухци су прави господари северних дивљина, страпњло поларних легала бела медведа, дивље мачкеидивља самура; алп су у исто време и најслабији кућеници и иривредници. Јер, ако изузмемо намирење најпростијих ловачких потреба њихових, као барута, олова и челика, сва крвава тековина ових смелих дивљака тоне у порок пића и пијанства. У томе су они збиља јачи, или боље рећи слабији, и то не самоодКамчадалана него и од Самоједа и од Остјака и од Јакута и од Даура, као и од готово свију других дивљих и полу-дивлзих племена азијских.. Али да се вратимо Камчатци, на чије нас је предгорје убојни „Џигит" од Владивостока пошав ирво изнео, те мало из ближе уиознамо са животом и народом њеним. (Наставиће се)

*) Настанак нутописа „Слике са далеког истока".