Београдске општинске новине

Број 12.

— 46 -

Год. XIV.

3 А К О Н 0 ОПШТИНСКОЈ МЕРИНИ (КАНТАРИНИ) (од 31. јануара 1896. год.) Чд. 1. Све што ее у јавном еаобраћају прода по тежини или по запремини,. а износи количину већу од 25 килограма или литара, мора се измерити на општинским мерилима, а мерина наплатити по одредбама овог закона. Чл. 2. Мерина се наплаћује у корист касе оне општине, у којој се роба прода. Али роба, која се увезе са стране, плаћаједном за свагда мерину на царинарници, а у корист касе оне општине, у којој је царинарница. Чл. 3. Свака општина дужна је имати довољно мерила прописаних законом о мерама. Сем тога општине су дужне држатн довољно поузданих мерача, који ће при ступању у ову службу положити заклетву прописану за општпнске званичнике и кауцију за тачно вршење своје службе. Коллчину каупије одређује општински суд. Чл. 4. Ово право мерења и наплаћивања мерине општинс не могу дати под закуп. Чл. 5. Поједине предмете индустријске производње као и оне побројане у чл. 10. овог закона, министар народне привреде може, по еаслушању Привредног Совета, ослободити плаћања мерине. Чл. 6. Мерину плаћа продавац. На једну исту робу мерина се може само једном наплатити. Чл. 7. Провозна роба, као и роба која се извози на страну ради продаје, не нодлежи мерењу општинским мерилима, на ни плаћању мерине. Исто тако, не подлежи плаћању мерине ни она роба, која се предаје жељезници на возидбу и ту мери ради одређивања тежине, као ни она, која је изложена у чл. XI. закона о општој царинској тариФи.

Чл. 8. Роба, коју Држава сама и непосредно набавља за своју потребу, не плаћа мерину. Сем тога, не подлеже плаћању мерине ни предмети који су са стране увезени, а намењени су: а., за потребу Краљевог двора: и б., за потребу Дипломатског кора. Чл. 9. На робу која износи количину већу од 25 килограма или литара, а у случајевима који ниеу овим законом изузети. наплаћује се у име мерине: на тежине нреко 25 килограма или литара до 50 закључно 0.05 динара : на тежине преко 50 килограма или литара до 100 закључно по 0.10 динара; на тежине преко 100 кнлограма или литара плаћа се од сваки 50 килограма или литара по 0.05 динара, Ко затражи, да му се измери роба у колнчини до 25 килограма или лигара, дужан је на име мерине платитп 0 - 05 динара. Чл. 10. На сламу, сено, креч, мрки и камени угаљ, цемент, земљу, руде у ненрераћеном стању, наплаћује се половина таксе означене у горњем члану. Чл. 11. Продавци, који не врше одредбе овог закона, казниће се од 10—100 динара у корист касе меене онштине. Чл. 12. Мерачи, који би се огрешшш о чл. 9. овог закона, или би криво мерили, казниће се по §-у 382-ом кривичног законика. Чл. 13. Кривице по овом закону изриче месна онштинска власт. Чл. 14. Жалбе противу нресуда општинских власти по кривицама разматрају надзорне власти. Чл. 15. Правила за вршење овог закона прописаће министар народне привреде.

Чл. 16. Закон овај ступа у живот кад га Краљ нотпише, и тада престаје важити закон о онштинској мерини (кантарини) од 25. априла 1890. г. (Зборн. 46. стр. 50.) и сви прописи који су на основу њега издати, а били би у противности са овим законом.

ПРАВИЛА о ВРШЕМ ЗАКОНА 0 ОПШТИНСКОЈ МЕРИНИ (КАНТАРИНИ) Чл. 1. Све што се у јавном саобраћају продаје ио тежинн или запремини, т. ј. на килограм или литар, мора се измерпти на општинским мерилима, сем оне робе, која се увози са стране и мери царинским мерилима (чл. 2. закона), као и оне, која изноеи количину мању од 25 килограма или литара. Чл. 2. Право мерења и наплаћивања мерине, општине не могу дати нод закуп (чл. 4. закона). Чл. 3. Каква ће се мерила ујавном саобраћају употребљавати, предвиђено је законом о мерама (Збор. XXVI стр. 17.). Чл. 4. Општине морају имати мерила у оноликом броју, колики број захтева промет пијачни и месна потреба. Чл. 5. За олакшицу промета мерила морају постојати на тржиштима. Чл. 6. Мерење се врши од изласка до заласка сунца, а ако би пијачна нотреба захтевала, може се нродужити и носле тога времена. Чл. 7. На све нредмете који се продају и измере на општинским мерилима, мора се платити мерина у корист општинске касе. Чл. 8. На све што се у круту које општине прода, а подлежи плаћању мерине и износи количину већу од 25. килограма или литара, плаћасе меград.^ 1 ) Да би дошли до потребне муииције, Кара-Ђор1;е је дозвао иа скупштину и неке трговце, који се обвежу набављати по добар проценат потребе ратне.( 2 ) Односно унутрашњег уређења земље, посаветују се на скупштини о наименовању судија за одржање реда код народа. који остаје, јер су виђенији људи ишли с војском у борбу — и то се прими. Интересантна је свађа, која се том приликом изродила између Кара-Ђорђа и кнеза Теодосија из Орашца. Овај јс још из раније био незадовољан с Кара-Ђорђем због његове нарави, а она непажња Теодосијева на Липару дала је повода Кара-Ђорђу, да га сматра за издајицу. Најзад до!)е и до оружја и Кара-Ђорђе уби( 3 ) Теодосија. Ис-

(') Више о овом договараљу ввди код Ненадовића М. Мемоари, стр. 88-89. ( 2 ) Гласник срц. уч. др. кљ. IV. стр. 150. — Гаја Пантелић прича, како је Кара-'Борђе, да би набавио муниције, а не смејући да удара порез, узео једном приликом 1 000 волова и дао трговдима за муницију Гласник II. 263-264. ( 3 ) Гаја Пантелић вели да је Кара-Ђорђе убио Теодоеија, што је био у дослуку с Турцима и што је хтео да спречи буну; као и за то, што је он главни кривац за недаћу на Јагодини, јер је био у договору с КучукАдијом Гласник II, 203.

СРПШ1 УСТАНИЦИ ПРОТИВУ ТУРАКА У ВЕЗИ СА НАРОДНИМ СЕОБАМА У ТУЂИНУ од 1459 — 1814. год. ИСТОРИЈСКА РАСПРАВА У ДВА ДЕЛА НАПИСАЛИ Р. АГАТОНОВИИ и П. М. СПАСИЋ. (Академијски Оавет Вел. ЈПколе наградио арвом видовданско.п наградом оишт. Београдске). (иАСТАВАК) Ту на скупштини утврде Срби своје захтеве у ових девет тачака : 1.) да се пскорене дахије и да се укине чифлик ; 2.) да 1 500 пандура чува везира, док не дође царска војска: 3.) да се изда Ферман, по коме ће сви да поштују права раје; 4.) да се плаћа Ферманом (1793) одређена пореза; 5.) да се установе судови, где ће се раји судити, и да нико без еуда не буде кажњен; 6.) да се дозволи нодизање цркава, да се штује вера, да Турци не суде духовништву и не походе свадбе; 7.) да имају слободну трговину; 8.) да Срби слободно бирају кнезове и да цео народ избере свога преставника код Порте (као Мореја у Грчкој), преко кога бп се све радило, па и данак купио и да се без његове дозволе не сме ни један изасланик досађивати кнезовима. Овај пре-

ставник да се утврди Ферманом; и 9.) ако се све ово одобри онда ће остати верни девлету(') Кара-Ђорђе, прота Матија и Јанко Катић 28. аирила 1804 г. оду у Земун да преговарају (раније нареде да се у Топчидеру у извесно време запали десетак празних кућа кламара). У генераловој башти нађу турске изасланике. Прво Срби изложе своје оптужбе и предложе девет тачака, на основу којих би се измирили уз јемство од стране Порте. У сред живе препирке задиме се куће у Топчидеру. То Јанка узбуди, те стане нападати Турке како „робе сиротињу, као вуци овце без пастира." И сам генерал осуди Турке због пожара. Они се изговараху, да то није њихово дело. Кара-Ђорђе при поласку захвали се генералу на труду и додаде: „Од мира нема ништа и тек од сад ћете чути и видети бојева" — и сви се разиђу. Срби вративши се у Остружницу на скупштини одлуче, да и даље ратују и да прикупе што вишевојске, те да 9. маја 1804. г. дођу сви у Тоичидер да бију Бео-

(') Види оиширније код Ненадовића М. Мемоари стр. 288—390.