Београдске општинске новине

Број 5

- 40 -

Год. XX

ступање. Настава је дакле средство у служби васиитања. И настава и васпитање у ужем смислу морају стајати у тесној вези и бити у таквом одношају према највишем васпитном циљу да једно другом никад не противурече. — Само тако се може доћи до остварења његовог: до образовања јаке моралне воље. 0 задашку насшаве. Цо сад се узимадо да је циљ настави давање знања. Међу тим из овога што је довде речено вредност човечија не цени се по кодичини и каквоћи знања већ по његовој вољи. Према томе отпада тврђоље да је знање циљ васпитавању. Знање је средство којим се додази до остварења највишег васпитног смера. Знање се даје наставом. Дидактика иди наука о настави излаже начине помоћу којих се наставом код ученика ствара тако знање које ће водити остварењу највишег васпитног циља. Свако знање не ствара вољу. #нање је често једна непокретва индиФерентна готовина, која се може састојати мање више и из потпуно чистих и јасних представа. Докле год је овакав случај не може се из њега развити воља. Дакде да се из знања развије воља треба ово двоје : 1. да оно уђе у СФеру осећања и 2. да пробуди интерес. Ингересовање васпитаниково не сме бити једнострано, јер не би одговарало правом мораду, не би одговарадо ономе што се тражи од једне карактерне дичности. Него интересовање треба да је мноао-сшрто. Човечији се дух ставља према објектима, којима се бави и сматра их према себи као нешто страно — иди их сматра као и себе самог као један део свога света и онда додази с њима у узајамни однос. Према томе они су му иди предмети знања иди иредмеши друж-ња. Човечији дух може проматрати природу и њене предиете с емпаричким интересовањемт. ј. кад се жеди да се сазнају предмети са својом многостручношћу и шаренидом, даље може се природа сиекулативно изучавати т. ј. кад се води рачун и размишља о односима и зависаости појединих предмета међу собом и најзад естетичким интересовањем кад се суди о њихо вој доброти и депоти. У свима овим сдучајевима би интересоваше служидо као објективно знање. Ну човечији дух може узимати субјективна учешћа према појединцима у друштву, према заједници, према Богу и на тај н&чин духовно дружећи се развијати интересе симпатичке, специјалне и редигиозне. Према овоме задатак васпитне наставе би био да произведе многоструко интересовање код васпитаника с погдедом на развитак јединства свести који је основица за развитак карактерне личности. Избор насшавног градива. Рекди смо да је настави циљ да произведе у духу дечијем многоструко интеросовање. Пре .мч томе за нас је одвредносги при избору градива само тако градиво које је кадро да изазове многострано интересовање, с погледом на остварење највишег васпитног смера. Као прва погодба за избор оваког градива је да оно одговара аперцептивној моћи ученика, а други да градиво посдужи за васпитаников живот и кретање његово у садашњости. Не троба заборавити да васпитаник има да живи у животу као морадна личност. Да би могао живети као што треба он треба добро да познаје кудтурно стање

садашњости. Ади је садашњост испрепдетена веома компликованим односима да се у њој детињи дух не може наћи, и онда таква маса испрепдетаних односа не би могла да пробуди она и онаква интересовања која је васпитна настава поставила као циљ за достигнуће највишег васпитног смера. С тога се морамо помоћи овим. Познато је да се аперцепује дакше оно што је приближније дечијемдуху него опо што му је сасвим непознато и што је сувише удаљено за његове духовне моћи. Дакде градиво које сеприлагођује дечијем духу лакше се усваја и врерађује. Као год што се појединац поступно развијао тако и цедо друштво. Развитак народае културе подудара се у гдавном са развитком индивидуалног живота. За ово нам кудтурна историја пружа врдо много примера. Размак напредовања од примитивног доба развитка човечанског па до садашњице, потпуно је истоветан са размаком духовног развитка човековог од детињства до зредости човечије. И у једном и у другом случају развигак се је појављивао поступно. Период по период. Ти ступњи у индивидуадном животу могли би се назвати аперцептивни ступњи развитка, а ступњи кудтурног развитка чигавог друштва иди народа: кудтурно историски ступњи народа. С морааног гледишта исто се тако могу упоредити развитак индивидуадни и социјадни. Док се у мдађем добу развитка јавља већаприврженост и зависност родитељима, сдепо покоравање ауторитету, и док се та морална зависност све више и више осдобођава у доцнијем развитку, тако да са духовном зредошћу наступи и потпуна самоуправна зрелост — ^отле у животу народа може се, исто тако, констатовати исга поступност у погдеду морадног и религиозног развитка. У нрвобитном добу дичност човекова потпуно се губила у целини. Са издвајањем породица водидо се рачуна о свакој личности ади се оне потпуно покоравале ауторитету старешине. Образовањем пдеменских облика друштвене заједнице потчињаване ауторитету било је драговољно. Државним обликом живота одрећени су односи и постављена су правида и закони којима се сваки морао покораваги, без обзира ко би могао бити на врхунцу државне управе. Са напретком и разватком моралних убеђења и друштвених потреба, најзад се, као највиши ступањ морадне свести развила самоуправна организација, по којој се подчињавање воље врши само принципу а не и личности. Кад се овако дакде слажу индивидуални и колективни развитак у својим Фазама и обележју, онда је природно, да човек, налазећи се у добу аперцептивног развитка, које одговара културноисториском ступњу кодективног развитка може боље појмити све одношаје и све чињенице, него кад би путем Фантазије покушавао да створи слику садашњице у оном добу развитка, које одговара ранијем добу. С тога се градиво мора бирати с обзиром на аперцептивне моћи схватања дечјег, тако да дете прође као кроз скалу, у свом духовном развитку, целокупан живот човечанства у његовом развитку. 0 овоме лепо веди Рајн „оба низа, индивидуално и опште развиће, морају се довести у склад. Помоћу градива што га дајо народни развитак мора индивидуа брзо, концентрично прећи општи развитак како би се на тај начин спремида, да доцније као морадан карактер схвати висину садашњости и ако у најскромнијем положају суделује у вршењу њених задатака."

Ову мисао по којој се развитак културни у великоме понавља или прелази брзо у индивидуадном развитку изнео је први Хербарт. Управо то је изведена мисао Дарвиничина и примењена на васпитање. Та иста мисао може се наћи и код многих књижевних ведикана и најзнатнијих умова као што су ЛесиногаЈ Хердера, Гете-а, Шидера, Спенсера, Русо-а, Песталоција, Дистеропа, Фребела и т. д. Ми се нећемо овде задржавати на принципу културно - историских ступњава и примени наставног градива према ступњу аперцептивних моћи и аперцептивног ступња развитка, јер би нас то Одвело далеко и то бибилопредмет особите расправе, али ћемо само поменути потпуности ради да је први применио и одредио грађу у народ. шкоди према принципу кудтурно-историских ступњева и аперцептивног развитка немачки педагог Цилер. Грађу за предавања по овим принципима Цилер је удесио за осморазредну немачку школу. По Цидеру на нрво меето долази митско доба, које се огледа у бајкама, па онда појединачни напори, борбе појединаца са стварношћу, што је лепо представљено у причи о Робинзону. То су два предходна ступња, после којих долази заједнаца — друштвени живот. У овоме имамо 6 ступњева: депа послушност ауторитету (патријархално стање) покоравање ауторитету с питањем (за што се покоравам?) (доба судија код израиљаца) добровољно покоравање ауторитету (доба краљева и царева). Љубав према ауторитету који волемо (Исус Христос) васпитавање појединаца по угледу на ауторитет (апостолско доба) и преображај у том духу друшгвеног живота (организација хришћанске цркве). Хартман је одредио ступње у психичком развитку детета. По њему за прве три године (од 1—3.) претеже ренепција. Примање спољних утисака од 4 —6 претежна је репродукција од 7—8 год. Као III ступањ претеже Фантазија и дечје поверење и послушност. На IV ступњу истиче се механичко памћење (од 9—10 год.) пажња је већа и јаснија; у исто време јавља се самом осећање јака покретљивост добровољно потчињавање ауторитету. На V ступњу (11—12) развијају се појмови ствара се убеђење, свесна воља. На VI пак већ настаје влада разума и догичног памћења а морално убеђење почиње владати вољом. Вајер је у развитку материјалне културе поставио ступњеве: довачко стање, номадско стање, доба земљорадње, мали градови и занати велике вароши и крупна индустрија. Дакле ту се износи материјадна кудтура са гледишта човековог културног рада те да се види како је човек у разним ступњима својега развитка употребљавао спољашност у сдужби своје воље. Код нас је г. Др. Стеван Окановић први пренео идеју културно-историјских ступњева и аперцептивног развитка — применио на нашу народну шкоду. Према плану који је он до детаља разрадио, наставно градиво имало би се распоредити по начелима концентрације и генетичко-историске поступности у шесторазредној срп. осн. шкоди, у којој би наша нар. историја заузела концентричну тачку васпитне наставе. Нацрт такога једног пдана г. Окановић удесио је специјално и за вежбаоницу Адексиначке учитељске шкоде, где је покушавано да се ове теориске идеје и практички остваре. (Наотавиће се)

УРЕДНИШТВО И АДМИНИСТРАЦИЈА ЈЕ У ЗДАЊУ ОПШТИНСКОГ СУДА

Вдасник ОПШТИНА ВЕОГРАДСКА Штампарија Д. Димитријевика, Иван-бегова ул. бр. 1. Одговорни уредник МИХ. М. МАРЈАНОВИЂ, секретар општине