Београдске општинске новине

Број 17

- 142 -

Год. XX

јевима шумског земљишта; много мања температура хладног шумског земљишта, нарочито горњих слојева лети, и већ сноменута оскудица хранива, а често и стварање шумског хумуса. Са свим супротне особине имају ђубрене земље орнице, баште са животињским изметима, и нечисто земљиште села и градова. Усљед непосредногутицаја сунчаних зракова; већа топлота горњих слојева земљишта; лако распадљиве и пуне хранива органске материје; неутрална и слабо алкаличаа реакција оваквих врста земљишта; веће хемично дејство истих; већи степен трошности, и са тим у вези јача промена ваздуха у земљишту; честа промена велике влаге и суше , која постаје од веће количине доведене воде; брже сушење горњих слојева земљаних, и због тога лакше стварање прашине и јаче кретање ваздуха на бешумном терену, јесу особине, које боље одговарају развоју и ширењу дељивихјгљивица, и олакшавају им дисање и мешање са ваздухом. Кад би се дакле, шкодљиае гљивипе и налазиле у шумском ваздуху, врло би тешко и сноро прелазиле у ваздух ван шуме, јер је кретање ваздуха у шуми не само много слабије; не штаје услободном нољу, него се и најгорњи слојеви земљине површине, због дебелог покривача и због хладовине, врло тешко суше, а с тога ни бактерије не прелазе из влажног медијума у ваздух. Ако се горњи слојеви земљанм од времена на време местимице и осуше, то ипак пречи покривач земљин од лишћа, маховине, хумуса, и порасле траве, да се не дигне прашина и да је ветар не однесе; бактерије се прилепе на суве делиће хумуса исто онако, као што се прилепе муве за лепак, да их ветар не може однети. Дакле, већ због тога, што шумски ваздух нема у себи прашине а тима мање гљивица, он је чиетији и здравији но онај у градовима и на отвореном пољу. Све ове особине шумскога ваздуха, доказују нам, да микроорганизми налазе у шуми много мање услове за живот, него на земљи орници, и у многонасељеним градовима. И доиста, не само да је колччинт,, него и врсш% гљивиц^, много мање у шумском земљишгу, но у ђубровитој земљи орници. Тако је у једном граму земље пескуше нађено 380.000, а у истој маси земље глинуше 500.000 бактерија. Овакви опити чињени су у новије доба и са осталим врстама земљишта. У шумском звмљигишу није се могло до данас иронаЛи никаквих иатогених бакисерија' а у сваком другом земљишту, које је опогањено животињским изметинама, налазе се норед нешкодљивих саФроФитичних дељчвих гљивица, и штетне, које се познају по томе, што животињице као: морске свиње, мишеви, бели зечеви, поболевају и најпосле угину, ако им се и најмања количина такве окужене земље пелцује под кожу. Међу патогене бакгерије, које се увек налазе на горњим елојевима земље орнице, у орница, и у црници земљи баштинској, спада у првом реду: ,, ВаоШт оеМетаНз таИдт, " а то је бакцил који се налази у разним трулећим стварима, које су се почеле распадати и које су доспеле у земљу са ђубретом. Узме ли се само на врх ножа ове земље и пелцује под кожу морској свињи, или белом зечићу, мораће да угине за један до два дана. При томе се виде они исти појави који долазе при тровању крви мокраћом. Пре кратког времена Доказано је, да и човек умире ако му бакцил „шаИ&па оеЛеша" дође на позлеђено место на тело, или на тежу рану пребијене кости, или у ма коју другу јачу рану. (Наставиће ое)

НАУЧНО-КМЖШИ ДЕО

0ДГ0В0Р НА ПИТАБЕ К0 СУ ТИ МАКЕДОНСКИ СЛ0ВЕНИ ? (Огворено писмо редакцнја „Руско-Славјанскаго Календара" за 1890 год.) (5) (ОБРШЕТАК) Пошто је једандео српскога народа, и ако врло мали, у почетку овога века извојевао себи политичке слободе, и прибрао се у државицу од Турске одвојену, под именом сриске државе, то су Турци име „Србин," и онако већ мрско им, идентиФИковали са иодаником Србије. И онда, нити су Турци трпели, да се когод у њиховој држави зове Србином, нити је неослобођени народ смео звати себе именом, које тако зло у Турској етоји. Овакво појимање имена нароцног у политичком смислу, ево и данас понавља се (на жалост и срамоту и братства и образованости) код Хрваша, који, као слуге Аустро-Угарске, као власници у Босни, забрањују српском народу звати се Србином — говорећи му: „Срби су у Србији, а ви нисте у Србији." Дакле, због ових ослобођених Срба, Турци су над неослобођенима изливали своју најбешњу жуч, тако, да је сиромах народ морао криши своје име, иа и оцрицати га се, само да би, колико толико. избегао турски гњев и турско насиље. И на тај начин, многи Србин који је арнаушски знао, звао се „Арнаутином," који грчки „Грком," а остала маса народа примила и понела име „Бугарин? и што је значило, просте и мирне раје турске. Размислите, Господо, (а Бог вам је дао те нисте туђи робови) и браћо (ако сте права браћа), размислите мало озбиљније о ноложају народа, који, немајући апсолутно никакве одбране, мора, за одржавање физичка му живота, мора и од себе самога крити име своје и својега племена, и који, у тако основаноме страху за свој опстанак, одниха читава иоколења п<ЈД чиуђим именом. А ова се околноет не сме незнати, ни заборавити; још мање се сме игнорисати, а најмање злоупотребиги. 3.) Бугаре није из-а-сна пробудио ни устанак српски од 1804, ни онај од 1815, ни устанак грчки (1821) па чак ни раш руски од год 1828, који севодио у њиховој рођеној домовини! И још више и црње од тога, руска је ратна историја тога похода немило забележила: да се у томе народу, који су Руси ослобађали, нашло више људи који су турскоме господару итијонисали, него ли оних који су се оружја за слободу своју латили! Па и у овом последњем рату руском од године 1877—78 вреди да избројите, по руским службеним акшима, кодико је Бугара због шпијунства Турцима стрељано? а колико их је, али родом из саме Вугарске, који су као добровољци уз руску војску војевали? Међу тим, ти исти Бугари били су на другом пољу охошнији. Тако, благодјејањем и српске и руска државе, они су стекли и своје иншелигенције ну и интелегенције — која је одмах настала, да се користи заблудом, коју је произвела, с једне стране, плитка, индолентна и болесна интелигенција сриска, а због ње и ињорантна, и површна и кратковида дииломација српска; а с друге сгране, несимпатија и грамзивост српских суседа. И та ирва интедигенција бугарска прегну свом снагом, ади не да свој народ од Турака осдободи — ово ни с тога што су му Турци највећа заштита били — него да га под турском заштитом, и властитом агитацијом и пропагандом, представи као најмногобројнији народ у Турској. И они су доиста и успеди да представе, и Турцима и Русима и целој Јевропи, I

да је сав онај народ изван државних граница ослобођенога народа сржкога — бугарски народ. Експлоатишући даље свој сервидизам према Турцима, њима дабогме да није било тешко задобити Турке за себе, о трошку Срба, који су и онако тим Турцима трн у оку били, па чијем се (Турака) беснилу придружило још и арнаушско насиље и притисак грчкога свештенства. Изложен овако шросшрукоме бичу, како се и могао српски народ у Турској одупирати ироиаганди, коју је штитила али не само власт и сила под којом је, него коју је помагала чак ињеговаузданица , Русија? И зар се можемо онда чудити, ако се данас многи одрасди Србин у Македонији зове именом, које му је бугарски учитељ у детињству дао, и што се можда и сам за Бугарина држи? * * * Рекди смо, да Турци иду на руку бугарској пропаганди у својој држави. Ади, они то не чине, као Руси, ио незнању, него по рачуну — ако и лошему. Јер, они (Турци) знају врло добро, знају, чак, боље но и ми Срби: коме илемену припада тај словенски народ у Македонији. Они знају најбоље, од кога су отели и Серез и Сшруму, и Вардар и Скоиље, и Ирилии и Ђишољ, једном речју, све оне покрајине „доњв Србије," коју баш шим именом — ЗегЂга 1п/ег1ог —назива последњи арванитски деспот Иван Мусакија још у години 1510, дакде, за две генерације раније од онога ирвога великога усшанка сриског у години 1595. И опет велим, све то Турци знају, али — ну на шго ово говорити Русима ?... У место тога, рећи ћу им ово: Метите, силна браћо — ви, који нисте кадри туђу беду да појмите — метите руку на срце, па признајте: да би ми Срби, који те своје јаде знамо, и још их иашимо, да би ми морали бити најцрњи иодлацџ међу народима света, да би морали бити недостојни и имена, људскога, кад не би мрзели, чак и до фанашиша мрзели, онога, који, својом моћном протекцијом, иде и сам на уништење нашега племена ? И сад ћете, ваљда боље иразумети онај бол, којима смо ми, Срби, дали израза приликом Сан - Сшефтског уговора, као и иридиком ешнографске карше, коју је словенско благошворишелно оишчесшво уз календар издало. Колико је, пак, том бугарском пропагандом фалсификована историја, а мисшификована истина и правда — а гато и сами, да хоћете, увидети можете — ево вам најјаснијег, безпоговорног, доказа у самоме вагием календару. На страни 78-ој говори се тамо о манастиру Злашоврху, или Трескавцгу, па се веди: „Сохранидо се љубопитноје преданије, објасњујуштеје самоје називаније монаетирја. Доч ње којего болгарскога царја по имени Каламарија, видја за муж за султана Мурата" — и тако даље. И у турској и у српској историји записано је, и свакикојије те историје читао, зна: да је Марија (Мара) кашње од калуђера свешогореких прозвана Калшарија (добра Мара) јер је манастирима оставила огромна завештања — а која је, пре тога, била удата за турског султана Мураша II (године 1437) — да је та Марија била кћи српскога десиоша Ђурђа Бранковића Смедеревца. И при свем том, што сви Русгс од књиге знају тај историјски Факт врло добро, — јерсу српску историју писали и Руси, као Тиљфердинг и Мајков — редакција тога календара није нашда за нужно, да каже својим читаоцима : да писац Маријин није био „Болгарски цар". Молим вас, узмите у анализу мало боље сам тај један случај, па ћете се и сами уверити, (ако само уверења желите и нотребујете) кодику и какву исшину можете придавати историчарима бугарским и бугарофидским, као и „традицији" коју вам саца ко саопшти са овога подуострова.