Београдске општинске новине

Број 19

- 158 -

Год. XX

трошарине у годинама 1893, 1894 и 1895; одговор председника на питање одборника г. Пере Ђорђевића: мисди ли председништво радит и што на подизању споменика пок. Косте Хранисављевића, добротвора општине београдске; молба Боже Јанковића, ђенерала, због накнаде штете; предлог Управе општ. трошарине о начину наплате општинске трошарине на артикле који се у варошн производе; извешће грађев. одељеша по молби Браће Р. Гођевац, да им општина уступи евоје земљиште код Фабрике монопола дувана; предлог суда за расходовање извесне суме, коју је Управа општ. трошарине раннјихгодина неумесно исплатила; извешће Управе општ. трошарине по предмету повраћаја трошарнне војним командама; извешће комисије за изналазак земљишта за премештај општинског сењака; предлог одборника г. Косте Главинића, да се набаве портрети свију општ. добротвора и да се исти наместе у општинској дворници, — одбор је решио: Да се ставе на дневни ред за идућу седницу.

КРЕТАЊЕ ОПШТИНСКИХ ЧИНОВНИКА И СЛУШБЕНИКА Унапређенн. — Решењем општинског суда од 29 априла тек. године АВр. 4169 г. Мајрко ЂорђевиЛ, надзорник општ. кланице са платом од 2000 дин. за надзорника општ. кланице са платом од 2240 дин. на годину; решењем опшгинског суда од 29 априда тек. године АВр. 3159 г. Ненац СшојановиК, писар архивар грађевинског одељења, са платом од 1920 динара на годину за писара архивара истог одељења са платомод2160 динара на годину; решењем општинског суда од 29 априла тек. године АБр. 2139 г. Вељко ЖивковиК , општински геометар, са платом од 1200 динара на годину за геометра са платом од 1500 динара на годину и решењем општ. суда од 29 априла тек. године АБр. 2138 г. Аншоније Т. Васиљевић , цртач грађевинског оделења, са платом од 900 динара на годину за цртача истог одељења са плагом од 1200 динара на годину. Постављени. — Решењем општинског суда од 24 априла тек. године АБр. 3994 за извршитеља општине београдске г. Сшојадин РадосављевиЛ, пензионар, са платом од 642,85 динара на годину и правом на тантијему; решењемпредседника београдске општине од 6 маја тек. године АБр. 4421 за практиканта грађевинског одељења г. Милан П. ЈовановиЛ , бив. чиновник, са платом од 720 динара на годину; и решењем председника општине од 29 априла тек године АБр. 4044 за општинског кочијаша Свешозар БелогрлиЛ , овд. кочијаш, са платом од 720 динара на годину. Преведен. — Решењем председника општине београдске од 29. априла тек. године АБр. 4178 за чистичара београдске општине Периша Вешевић , општ. кочијаш, са платом од 720динара на годину колико је и раније имао. Разрвшвни. — Решењем општинског суда од 24 априла тек. године АБр. 5974 г. Милош МарјановиЛ, општински извршитељ, поштоје враћен у државну службу;а решењем општинског суда од 7. мајатек. године АБр. 4488 г. Стојацин РацосављевиЛ, општ. извршитељ, пошто је поднео оставку на општ. службу.

Пажња читаоцима. — Са уверењем да ће и сриски свет интересовати страховита трагедија Природе на несретном острву Француском Мартинжу, — која, на жалост, као и на ужас целокупног човечанства, још траје — ми обраћамо овим и нарочишу пажњу својих читалаца на „Сшанцарцову " слику исте у данашњем броју, а српском преводу, под одговарајућим насловом.

ВУЛКАНСКЕ ТРАГЕДИЈЕ НА АНТШЕИМА Нешто из кратких депеша, а нешто и из опширнијих саопштења, са далеке позорнице америчких Апшила, дознала је и наига (српска) публика о елементарној страхоти и несрећи, која је снашла једао од најлепших острва Западне ИнЈјије, која је снашла богати и сјајни посед колонијалне Француске, у Караибскоме мору, острво Маршиник. Али, без сумње за то, што је и сувише заузета — додајемо и природно и ираведно заузета — догађајима који задиру у нацијоналне нам интересе првога реда, наша је јавност остала, зар, и нешто дужна џиновској шрагедији, коју данас разјарена Природа немилосрдно приређује једном од најлепших огњишта човечанства на земноме шару. Удаљени, као што срећом геограФСки јесмо, одвечно вулканске зоне средње Амераке—поштеђени — урока не било — и од страхота, какве ту не давно погодише цветућу варош рускога Кавказа, варош Шемаху — ми једва да можемо и да представимо себи слику ужаса, кој у иодземне силе по нама шарају кад кору земну пробију. Али, да би смо колико-толико попунили празнину, која је — и поред изјаве хришћанскога саучешћа наше Скуишшине Францускоме народу и његовој држави, —- у нашој јавности остала, ми вадимо данас из једног од највећих листова Велике Британије, из лондонског „ Сшандарда " веран ошисакушиска, који је ова најновија трагедија елементарне природе учинила на свеколико просвећено човечанство. Тај достојни израз и државе и народа Енглеског (јер је „Сшандард " и службени орган данашње владе) у српскоме преводу гласи: „Данас нам је пало у део да забележимо једну од најстрашнијих несрећа у историји човечанства — повереног елементима Природе. Варош Сен Пијер (Свети Петар) на Француском острву Мартинику, која броји двадесет и гиесш хиљада душа, унишшена је, заједно са великим делом бродовља, које се у морску јој пристаништу затекло. И ма да су кабл- везе прекинуте са несретним острвом, ипак су нам још сада позната сва главна Факта и догађаји. Дакле, до сада, како ствар изгледа, позорница несреће ограничена је искључно на француски посед у Антилима; али то значи да она обухваћа и острво Гваделуп, чијивулкан(Суфријер) такође избацује лаву, уз пратњу непрекидне тутњаве и ломњаве. Потреси су ови тако јаки и силни, да одскоци и одјеци њихови допиру и до наших (британских) поседа западно-инђијских, и шире страх и трепет по целом островљу антилском. Ако још и поштеђена, ипак нису ван опасности ни наша тамошња острва као на пр. острво Светога Вићентија — ово не нистога — што је цео дотични ланац вулканских брегова у некоме злослу-

тноме стању и немиру. Депеше, међу тим, које нам са суседнога лица места шаље наш гувернер Сер Роберт Левелин, само ћепојачати саучешће, које је енглески народ осетио пред сликом несреће, која је тако ненадно снашла и дотични урођенички живаљ и суседну нам нацију Француску. Ми знамо колико и таква једна сила, као што је Француска, губи у томе бисеру својих западно-инђијских колонија, као што знамо, коликоирава на наше човечанство имају и она црначка браћа, која су у овој вулканској катастроФИ џиновски гроб нашла. И најслабија уобразиља ту може лако да иредстави себи ужасе трагедије, која се на овој островској позорници, о тро шку толиких живота, одиграла. Јер Маршиник, није само и величанссивепо дивна отока у Караибскоме мору, него је и најстарија и најнапреднија колонија Франиуска. Као таква, она је још и пуна исшоријских успомена, подједнако драгих и нама Енглезима, као год нашим суседима Французима; јер смо семишњимаоко тога острва годинама крваво носили, — у ономе добу наиолеонекоме, — када смо се око царсшва на мору истрајно борили. Становништво Мартиника је одсечно француско. На њему и (.■љжи Црнцч има ; ју каракторне особине, живости и окретности, белис им господара; док мешовити Креолци — Мелези крију у својим жилама добар део најбоље крви француске. Чисти, пак, потомци белих предака јесу у многоме случају и непосредни иотомци аристократских Фамилија старе Француске, и дишу духом најлепших предања свога племена. Дакле, овај и овакав народ уништио је ево кашаклизам, који ничија памет људска нијемогла предвидети, као шго га никаква енага људ ска нзје могла отклонити. Сам дотични вулкан, Мон-Пеле, дао је био до душе од себе некаква знака, још у понедељак 5-ог ов. м. (по новом); али се ствар није озбиљно узимала. Тек, кадје из кратера лава покуљала, и, поред друге штете, и две Фабрике на крају вароши потопила, тек ондаје похитао, са другоза краја осгрва, из Фор-де-Франса, гувернер Муше; али не, како изгледа, да склони свет испред толике опасности, него да му даде кобан пример опасна пркоса. И доиста, јављају депеше, да је овај храбри човек и еам главом платио своју лепу и примерну, али несретну, кураж. Стара је, у осталом, истина, да навк.ка постаје код евију нас друга природа. Тако је и дотични свет навикао био да гледа у Мон-Пелеу један угашен вулкан. Годинама и деценијама није се ништа озбиљно ни десило; па људи научили да се примичу чељустима које само дремају, али вечним сном не бораве. Тако се, управо и даје објаснити, или бар разумети, оно кобно самопоуздање становништва града Сен-Пјера, које не бежи са огњишта ни онда, кад му лава у комшилук дође. Нарочито сигурни као да су били каиешани са разних бродова у пристаништу; јер ни један није предузео био ни најмање мере опрезности. И тако је освануо ономадашњи и страшни Чешвршгк(8. ов. м.) када је све било касно пред муњевитом брзином наступивше катаетроФе. Чак ни лађе нису имале времена да се спасу, него су и оне подлегле огњу и пламену, који је сувоземну варош за тренут ока прогутао. А, ако има каква чуда у овој вези, то је, како јављају, слепа срећа, која је неких шридесеш душа поелужила, и које су, благодарећи иристиглој иомоћи, санеких од дотичних и нропалих лађа, живе главе изнеле. Ми немамо, доиста, још потпун извештај са лица страшнога места —■ и надајмо се да ће извештај када дође дати блажу слику*) — али и *) На жалост, новијк извештаји доносе само и све црње гласе; јер се на Гваделуии пробудио вулкан Суфријер, а несрећч се прострла и на оританску колонију Оветога Вибентија — тако — да (5рој жртава хоће д» достигне и страхотну цифру од иедесет хиљада душа.