Београдске општинске новине

Број 26

- 198 -

Год. XX

нарочити људи од страие општине, који ће настојавати око извршеља ове одлуке и извођења ове предунредне мере, и да се, наравно, казни сваки онај који не буде послушао ову наредбу општинску." Што се онога приреза за ватрогасни прибор тиче — тада па и доцније краткопрозванога „чабровског приреза,' илиприреза за набавку и чување општинских ковА и чаброва за гашење ватре — тај прирез има читаву историју, која се ни до дан дани није свршила. Пошто је руковање новцем, отуда добивеним, било поверено еснафскоме телу, које јеимало вгииак његов праведно делити између трговачких и занатлиских болница варошких, а о којима су се опет бринула дотична трговачка и занатлиска удружења, то је тај прирез имао злу срећу да постане јабуком раздора између добрих муштерија за руковање, и са еснаФСке и са трговачке стране. Како, пак, није и не може бити циљ ових редова да упознаје читаоца са, управо, свађама и гложењима појединих корпорација око еснаФСких пара, или и других нечијих права на руковање нечијим парама, то ћемо, због везе са иредметом који овде расветљавамо, толико рећи : да се вишак од тога ватрогаснога приреза кроз потоње векове претворно био у сталан и редован еснаФски ириход дотичних корпорација, као и да трговачкозанатлијско удружење наше и дан дани наллаћује ту „ватрогасну" таксу од својих чланова при ступању им у друштво! Има међу тим нечега и вишега и бољег у историји тога „чабровског приреза", а то је Факт, да се у њему, и онако скромноме и бедноме у почетку, тек сретно крије материјални зачетак и основица данашњој иожарној чети нашој- Нешто заузимањем општинских одбора из осамнајестогавека који су, дабогме, запињали да истргну тај прирез из еснаФских шака — нешто, ако не и поглавито, иолицијским законодавством деветна/естога века, тај ј е извор у главноме свакако, упућен данас своме правоме увору, а имено : циљу одржавања и неговања, јачања и усавршавања, нашега иожарништва, као и умножавања ватрогасних му срестава и алата. Али да идемо редом. Дакле, у бризи и старању да што боље обезбеди свој Глазго од могућности и опасности нова пожара, општинска управа наша из дотичнога (седамнајестога) века оде и даље од оне две горе истакнуте одлуке о ковама и о стубицама. Јер, у години 1656 она ступи у погодбу са самим ђенијалним проналазачем ватрогаснога шмрка, Џемсом Колкуном, и стави му на расположење срества и награду: да оде до Единбурга и „направи и донесе згоду, која ће моћи да гаси велике ватре, црпљењем и избацивањем велике количине воде." Тако и буде. А, кад се ђенијални механичар из Единбурга и врати, онда предусретљива општина даде подићи и неку врсту стрејв — те прве пожарне станице наше — у којој да се смести тај његов, за време му, у истини и драгоцени шмрк. Њему се (Колкуну) ласкаво повери и брига и чување од квара тога шмрка, па богме и мајсторска уиотреба у каквој невољи — тако — да нама, бар, из ове даљине изгледа: да честити и даровити механичар није био само изумеоц ватрогаснога шмрка, него управо и први командир „пожарне чете" града Глазгоа. Како му драго, те, и код све бриге и пажње општинских унрава, и код све својевремене вредности Колкупових шмр-

кова, Глазго није ни даље остао поштеђен од онаснихслучајеваватре. Управо, и колико 1677 године, његаје снашла нова несрећа, слична оној од 1652, и понова отерала у сличну и немилу прошњу за помоћ. Али овај нов ударац донесе и нека радикалнија лека, — свакако натера и људе и власти да се приближе самоме корену зла. А тај је корен, очевидно, тадабио:у заиаљивоме материјалу самих кућа и грађевина варошких. Имати нред собом читаву варош од дрвених страћара, дашчара, сламара, па и кровињара — па се онда чудити што сваки час по неки крај плане! Ако ишта, доиста, а оно и крајње је време било, да се једном забрани подизање у вароши, увек лако запаљивих, дашчара и страћара. У току осамнајестога века, колико можемо одавде да оценимо, није бог-зна шта рађено ни урађено на тековини нових јемстава иротиву вечите оиасности великих пожара — јер се још један такав десио раније у години 1684 — и то ма да су они еснаФи једнако наплаћивали поменуту таксу од грађана, а општина подмиривала све трошкове око прибора итд. Али нешто се ипак предузело у првој половини тога века, а имено у години 1726, што вреди да се забележи. То је, ако не баш организација, а оно, иочетак организације, градске пожарне чете, која се за тада састојала у једноме уговору између општине и сопственика шећерних Фабрика. Ошптина је имено тим актом ослобађала извесан број раденика по тим Фабрикама од грађанске обавезе вршења ноЛне иатроле; а они су у размену за ову олакшицу, па без сумње и по цену неке напојнице, били дужни: да у свако доба и дана и ноћи, кад добоги на ватру удари, излете из Фабрике — ако су на раду — а из кућа ако су на дому — и номогну ватру угасити У истој години тога века (1726) налазимо у протоколима одборских седница и нека, дакле ирва, помена о друштвима за узајмно осигурање противу ватре; јер се ту говори о извесним „грађанима и поседницима ненокретности, који су се удружили да се солидарно помажу, и један другога прихваћају, у случајевима несреће јод ватре".... Наравно, да је све то био крпеж, и од пожарних чета и од осигурања од ватре, па и од ватрогаснога прибора, као што је и показао онај велики пожар у години 1749, када се доиста у Горбалсу (предграђу) појави, али када изгоре и најважнија улица варошка (Тће Маш Вћ-е!) са силном робом и непокретним иметком. Као и толике раније, и ова је несрећа, збиља, погодила толики број глазговских душа 7 да се и оиета морала отворити народна уписанија, и на све стране купити хришћански прилози да се погорелци прихвате и спасу. Нити је и сам почетак овога нашега деветнајестога века особито сијао са ватрогасном спремом града Глазгоа у прибору или у људима. Јер, ако тада већ и доста великикао град и број, оиет је он дочекао ново столеће са само неких шест ручних шмркова, и ваљда једно триста метара ватрогасних црева. Општина још није имала никакву сталну зграду ни станицу пожарну; кључеви од шупа, у којима су лежали шмркови, путовали су по који пут од једне надлежности до друге, док су се једва налазили кад треба; а с водом је, и код реке пред кућом, ишло тако тешко и тако пипаво, да се помоћу њеном ватра угасила кад, унраво, више није имало шта на месту

ни да изгори. Најзад, кубура у људма била јетолика, да се, у иоле озбиљнијим случајевима, морало чак и у касарнама добовати на узбуну, и изводити војска у помоћ... У истини, и тек, година 180 7 донесе нам одавно потребни прелом и обрт у ватрогасној установи. Нови закон о полицији истрже ју из руку општинског одбора, и пренесе на душу иолицајског одељења. И од тада иду ствари на боље, па чак иду и економније; јер се и чвршћом организацијом пожарне чете, и јачом контролом над иовереним новцем, у брзо успело: да Глазго и јевтиније пролази и мирније од пожара спава. Ватре је, дабогме, било и даље, од времена на време; али се већ у 1817 години њихов несретни број свео само на четрнајест годишњих случајева. И тако је наша пожарна установа напредовала све до 1834, када се за њу изради и Формална уредба, правила и устројство, које одобри полицијска власт. По тој, дакле, уредби, ми имамо свака три месеца пожарничке вежбе, пробе и маневре, где цела чета са целим прибором ватрогасним излази на извесно лице места и полаже испит пред компетентном за то комисијом. Исто тако, по „устројству" чете, упожарникесе примају људи, свакако имају право ирвенства људи, који су по своме ранијем занимању били зидари, грађевинари, и у опште раденици уиознати са склопоми материјалом кућа, и дужни су становати у близини пожарне станпце. Сваки прост пожарник има свој билет (нумеру) и значку а на стану му се закује и Фирма која гласи: „иожарник и . Најмљени за случај кочијаши — а њих је тада било шеснајест — били су дужни да имају добре коње, да станују такође у близини кварта; и, као остали пожарници, имали су и Фирму своју на вратима. Н>и хово је било да се науче и свикну у брзоме отварању водоводних хидраната; а, сем дужносне и савесне употребе својих коња, имали су се према потреби постарати и за употребу туђих, па брзо и магновено са својом заирегом одазвати се првоме сигналу пожарнога стражара. Тада је, и том уредбом, Глазго био подељен на четири иожарна кварта; а чим се од некуда јави „ватра", одмах у сва четири краја залупа добош на узбуну. Да би се и међу пожарницима пробудила здрава утакмица, уређено је да ирви шмрк који стигне на лице места добије и ирву награду (тада напојницу од десет шилинга); други, другу (од осам) ит.д. Ако је ватра узела толике размере, да ју не могу ножарници да савладају сами, онда они зову у помоћ добровољце из гомиле; и онда сваки такав добар човек добија на лицу места билет, са којим иде у онштину и прима своју награду. Ова је награда, по правилу, иоловина пожарничке награде, која, оиет, за први сахат борбе с ватром значи: четири шллинга; за други три шилинга; за трећи и четврти, један шилинг; а за сваки даљи сахат по пола шилинга, или три гроша Довођење воде са Лак-Катрајна у години 1858, силно је допринело и развитку и усавршењу наше пожарне, или ватрогасне, уст анове. Од тада смо ми стекли и иарне шмркове, на место старих и ручних, па смо стекли и електрично-ттвалсш апарат, као што смо у последње време (од 1891 на овамо) стекли и ручне телефоне, од неоцењене вредности у таквим скупим моментима. Ако се не варамо наша глазговска иожарна чета и прва је у свету,