Београдске општинске новине

Број 26

— 202 —

Год. XX

Бугара за нас Србе у толико интереспији, што се у њему несумњиво крије многа тајна и прошлости ибудућности тога народа — народа — који нам је до трострукога једижтва, и физичког и верског и језиковног, сродан, но који од нас нека зла коб, ево и у обновљеној историји балканскога тропоља, двоји и удаљава. Дајући у свакоме случају себи самима што вернију слику народа, са којим, поред толикога сродства, још и толико иосла имамо, ми са задовољством правимо данас места, у песлужбеноме делу гласила српске престонице, перу човека и интелигентна Србина, који се годинама кретао у средини бугарскога друштва, и који има права да каже: да га из темеља познаје. Његова оцена може бити да је на многоме месту за Бугаре рштра и немила; али — све и нека нам се са те стране не би веровало — ипак ћемо додати: да је она за њих иријатељска, свакако пријатељска у смислу и у вредности многога горкога лека Сам листак, извађен из читаве књиге од стручне грађе и података, гласи: „Бугарска војска је у суштини народна војска, и њена се снага, морадна као год и физичка, крије у каракшерним особинама масе, из које она, као и свака друга, излази са постављеним циљем: да се за кратко време касарнске службе преобрази и претвори у живу органску јединицу и убојну машину. Да расмотримо те особине, па и да почнемо са физиком. Дакде, Бугарин је пре свега физички , те десно, врдо добро развијен човек; а, што је за војника врдо важно, има добре и издржљиве ноге. Ни даљина пута, ни високе пданине ни кршеви, њега дако не заморавају. Природа земљишта, удружена са некадањом друштвеном и Гколитичком потчињеношћу, дишиле су га могућности иметка у коњу, за галантно јахање и вожњу, и направиде од Бугарина: чврстог, даког и брзог пешака. Било да полази са села на њиву и на аољски рад, или у шуму по дрва и грађу, или у варош по куповину потребних му артикала, Бугарин, и поред коња, и норед мазге са , самаром, и поред кола водовских, и пуних и иразних, неуморно пешачи, и само пешачи. Наравна ствар, да ћете по који пут на путу срести и којега Бугарина где јаши; ааи онда можете бити сигурни, да је то какав варошанин, какав имућан чорбаџија, али никада, иди готово никада, сељак. Пошребе за живош сведене су код Бугарина на најмању могућу меру. Бугарину је главна храна: леб, со, иаирика и красшавци, зедени, или из туршије. Пасуљ, купус, пиринач и т. д. веК троши мање; док је месо од стоке и живина, јаје, сир, садо и сваки други мрс за њега тв што и луксуз, свакако, нешто гато себи сме редовно дозволити само каква богата, иди бар имућна, кућа. Сељак, на ма био он у самој ствари и имућан, греши противу иосна му правила само о великим празнацима годишњвм, или домаћим светковинама. Слободно се може рећи, даБугарин — говоримо, наравно, о сељаку, јер је то маса народна — и код чоиора стоке, и код јаша од живине, и код пуних чабрица сира, а буради вина и ракије, вечито иосши и стално пости. Свакако, он и једе и пије с највећим рачуном, и потроши само оно штоје себи у напред строго одмерио и наменио; а та је мера, будите уверени, вечити минимум... .» Ну, ако и јесте шииичан Бугарин у истини и скроман и штедљив у своме дому, и на своме малу — онет је он — али само нека нам севасвоне нађе увреЏн — другачи у шуђем. Позовеш ли Бугарина у госте, брзо ћеш се и уверити: да он слабо жали домаћина, и да уме и да буде невешт

према ономе што се каже „доста". Нежедим, и не дао Бог, да овде правим правидо за цео један народ; али доиста, и сад ми је нека друштвена загонетка: како да сви они Бугарикоје самнајпре нознавао као скромне и штедљиве људе, да су се, они исши, после и иромрсили и ироиили, ади никад о свом, него о шуЏм трошку.... У осталом, и на часш му буди речено,да, ако Бугарин као домаћин уме и да од уста својих откида, и да буде задовољан са сувим лебом и са чистом водом — опет он уме да буде издашан, разумем, комотан, па и комФортан, у домаЛем животу Он извесно воли више и добру постељу и кућевну удобност, него лиинајбољу и најслађу храну. Исто тако тоиле је, ако не издашне, руке кад се треба за одело постарати Пре сзегато је одедо бугарсвд доста иржшично, на, ако хоћете, и доста укусно; а Бугарин, па био он богат иди сирома, иримерно пази на својо одело. Сад, може бита да со он много више труди, него ли што успева, али му је српски писац озих редова нскрен сведок, кад јавно каже: да Бугарин умо да буде и уоиешш кицош, а Бугарка, бога ми, и шик!... По нарави, но темпераменту, Бугарин изгдеда благ, кротак, чак равнодушан. Ади он само тако изеледа-, јер, ако га само мало дужо и пажљивије посматраш, уверићеш се: да се иза те тихе спољашњости крије немирна душа, па и немирна природа. Бугарин уме доста да ћути, уме и много и дуго да шрии; али се свако вара ко мисли да је он неосетљив, или дајеонај библијскд „агнец незлобиви а . Обратан ®акт и објашњава се, дабогме, дугим, вековним, робовањем, које је развнло у Бугарину и друге немиле особине, као што су на пример: лукавсоаво, иришворсшво, иодмуклосш. Онрезан у средстзима, обидазан у путевима, Бугарин је недостижно стадан и истрајан у смеру и цаљу. Бојажљив пред јачим, покоран и усдужан пред влашћу, тај је народ, као можда и ни један други на свету, обесан и бездушан у еили и моћи. Туђина и свакога странца уме да мрзи, али — за дивно чудо — уме и ту мржњу своју да сакрије. Површне синове Заиаца, нарочито, и кра тковремене госте, уме мајсшорски да превари: јер уме ипко да их усдужно предусретне, ласкаво прими, и смерном иажњом очара, да велики део његова народна успеха у тековини симиатија западне Јевропе треба приписати овоме његовоме „ кунешу " и шаленшу. * * * У целоме свету, па чак и код нас Срба, постоји мишљење: да су Бугари и највреднији и најиривреднији народ на Истоку. 0 њима се зна, па и говори, ади не само као о најбољим земљорадницима, него чак и као најбољим занашлијама на Балкаау. Ата то је заблуцл! Нећемо рећи да су гори од других балканских народа, ади смемо да кажемо да нису ништа бољи: ни у сточарству, ни у дамаћој индустрији. У истини, они и крпаре и ситничаре и таворе, као, при богу, ми Срби, и немају ни једнога кројача, ни обућара, ни терзију, ни ћурчију, ни абаџију, ни бојаџију, више нега ми, и него што им је, зар, и ансодутно потребан. А ако је о другој каквој „радиности" иди „индустрији" реч, онда — вреди да внате — да су ови исти „Македонци" и њихови дунђери и зидари; ови исти „Арнаути" и њихови тестераши, бозаџијо и алваџије; а Грци и Динцари, више но и код нас, бакали и механџије! Народ, пак, који сам у себи има довољно предузимачкога духа и трговачкога полета, такав народ, неће дати никоме са стране, па макар тај неко био и брат Македонац, да у његовој земљи и његовој кући више ради и заради од њега.

Па, и као земљорадници, Бугари су доста шарени-, јер су негде вредни, а негде и лењи, као што су свуда иреиошоиски. Разумем, раде у главноме онодико кодико им треба — за сонствену душу и за иорез — баш као наши сриски сељаци. Изузетак ту једино чине шрновски Бугари — или једна, унраво, шака људи која се сретно као баштован по свету растура, и као таква славу раденичку целој Бугарији тече и разноси. Да није ових шрновских Бугара (језгро од неких десетак седа) и њихових баштована по Влашкој, Србији, Угарској, ми смо уверени, да би и о „вредноћи" бугарскога народа и бугарскога сељака владало онако исто мишљење, какво вдада о врбдноћи сриског и румунског сељака. * *: & Према овим општим карактерним цртама, народним, Бугарин је у једно и исто време и јак и слаб, и добар и дош, матсријал за војника. Добар је и подесан свуда где со од војника тражи магииналносш, аутоматство; а тежак јеи непогодан при обради за прилике, у којима војник, сам собом, мора да покаже и присебности и досетљивости и окретности, и у којима му ваља сопствени рад довести у догичну везу и хармонију са радом осталога друштва и ратништва. По нрироди радознао, а при том дукав и подмукао, бугарски је војник дак на схватању и усвајању свакога рада, који се даје очима сагледати и у иримеру угледати. Нема ди, пак, нред њиме таквога нримера, и тражи ли се на против ту какво самосшално суђење, самостално комбиновање и маневрисање, једном речју, тражи ли се од њега каква војничка иницијашиеа, ту се бугарски војник брзо изгуби, свакако, лако сплете и збуни. Њему иде доиста од руке свако шелесно вежбање, и он за кратко време додази дочитавога савршенства у вршешу војничких задатака, као што су: пушчана радња, правидно марширање и мирноћа у сгроју. Ади, еводуцај вусмакнушоме строју, разна ностројавања и престројавања, падају му врдо тешко. Он се нарочито губи урасушоме строју, кад мује, доиста, нешто раније наређено, али где је он остао без неиосредне команде, и где му се ваља, мање више, осдонити на себе самога. Овај урођени недостатак бугарскога војника јесте и највећи камен спотицања за ратничко усавршење бугарске вој ске. Ади, то није све. Тако, на нример, бугарски војник јесте на иредсшражи веома и опрезан и бодар и будан, па у тодико и врдо поуздан: ади, ако га пошљеш у извидницу са задатком да оцени непријатеља пред собом, нарочито нову снагу неиријатељску на иоеоле терену, уверићеш се, да си тако важну стиар иоверио веома дошем посматрачу и ироцениоцу. Бугарски војник је уиоран на заузетој иозицији, и уме да се брани, кад је нападнут с фронша у правој линнји, и јогунасто и тврдоглаво; ади се и даје дако покодебати, и брзо посрие пред непријатељем који настуна ладно и поуздано, па који при томјош уме у наступању и да маневрише. Демонстрације и маневри непријатеља са бока, или у позаднини, на њега силно дејствују, буне га и идаше, и он пред њима врдо често узмиче без икакве потребе и оправдања. У карактеристику, иа и јаку страну, бугарскога војника, може се урачунати и његова свесносш слабих му сшрана. Велимо, шјлку страну — јер је свесш о сдабости почетак лека и ио правке, — али он своје слабости хоће, и води, да претпостави и код своганепријатеља; и онда, и кад треба и кад не треба, прибегава опасним нападима и прападима. Према приметно слабијем противнику, нарочито, Бугарин уме да буде до цинизма дрзак и насртљив; а окуси ли још и мало уснеха, онда надеће и бесно и одујно, и не зна за мидост. Али тада Ов, баш, и најлакше у замку хвата.