Београдске општинске новине

Број 26

— 203 -

Год. XX

Вугарска војска је доста добро извежбана војска, и напредује похвално у гађању у нишан на тромереним даљинама. Али, у оцени одстојања оком, веома је слаба, — као што показује њен незнатан проценат стрелаца од руке и од ока на неиознашом земљишту. У току двогодишње службе, бугарски војник, разумемо бугарски пешак, потроши на само гађање иеш сшошинамешака! Дисцгтлина у бугарској војсци чувена је са своје машиналносшгц али се она одржава простим страхом од казне. Свесш о некакв ој дуж ности, или преданост сдужби из убеђења, благо ћемо се изразити ако кажемо — слабо је развијена у бугарскога војника. Он је способан, доиста, да, под притиском туђе субјективне воље постане машина, потпун аушомаш; али, чим те воље нестане, или му се и најмање попусти, он брзо излази из кодосека потчињењости. Послушан као роб, а употребљив као машице, у рукама аисолушне вдасти, Бугарин постаје разуздан и и тешко савладљив, кад окуси личну слободу, или сагледа границе човечанских права. Тако, на пример, било је случајева, где су читаве чеше умеле ћутати као статуе пред гласом суровога старешине, умеле су трпети, без говора и ромора, све нечовечности тиранске команде; ади су предазиде у отворен бунш, чим се мало попустидо у оној суровости, или пристушмо човечнијем поступању. Према овомо изгдеда, свакако издази, да Бугарин тумачи човечно понашање другога као слабосш према себи, и таквога сшарешину он уме у души да багателише, а у дужности сме и да не послуша. Кад се, пак, после нереда, или непослушности, поврате строге мере, онда га је опет врдо тешко савладати. Он сетада врло тешко покорава, па хоће богме врло често из војске и да иобегне. Бегство је, збиља, у бугарској војсци врло честа појава. Проценат је бегунаца знатан и осетан, али не само код регрута, него и код сшарих војника(!) па чак и код иодофицира(И) на другом, трећем и старијем року службе(Н!) Дакле, у опште узев, бугарској војсци, као маси, нема се шта замерити у механичкој извежбаности, у стројности и чврстоћи смакнуша поретка. Док је, тако рећи, у линијама гоометријске Фигуре, она се даје кретати и окретати онако како хтедне и умедне онај који њом управља. Али, деси ли се да она изађе из граница ових линија, и измакне из руку свога управљача, онда се она изгуби и укочи, и остаје у томе инершноме стању, све док се од удара о другу и јачу силу не отисне на обрашну страну. У маси и правилноме строју она даје слику, као што представља снагу, сваке јаке машине; али је недостатак властите иницијативе, и неспособност за „лавирање" и маневрисање у борби, издаже успешним ударцима вештога и окретнога непријатеља. Ако, дакле, високо и ценимо војнички зна. чај Бугаринове фиаике-, ако смо и дадеко од тога да поричемо подесност и употребљивост његову у масеноме поретку, опет нас је и дуго и бдиско и објекшивно посматрање бугарске војске уверило: да Бугарину још много шта недостаје па да буде прави војник. Пошто врлине и махне човечанске стоје код његау равнотежи, то он, под чекићем касарнске дресуре, даје срецњега војника, смемо још рећи, и само срецњег! Али, рећи ће нам се, да је бугарска војска још млаца, па да је од ње и оношшо је до сада показала већ доста и много. Бугарска војека јесше млада, ако се узме по времену од кад је постала; ади њена оенова је давнашња и стара. Први кадар њен образован је из сшаре војске, пуне искуства и традиција; а њен инструкторски и старешински персонад, ДО разводника закључно , није ни поникао из ње

саме, него јој је дошао иошиуно гошов, и издашно снабдевен свима интедектуалним погодбама и материјалним средствима. Према томе, бугарска се војска не може ни сматрати другаче, него као сшварно иродужење руске војске, из које се она и развила. Она је бугарска у тодико, у колико припада бугарској цржави, и у кодико се, наравно, регрушује из масе бугарскога иарода. 4ли се ми не бојимо да кажемо: да иостигнути резултати не стоје у правој сразмери са удоженом и вољом и снагом — хоћемо т.јј. и смемо да кажемо, — да су Руси могли видети и далеко веће награде од труда им око устројства и васпитања бугарске војске, да је само Бугарин бољи материјад за војника. И доиста, Руси, који судобро познавали тесто које месе, нису никада много ни полагали на умне и моралне дарове Бугара. Сами Бугари, — ако и имају и радо дају о себи врло депо и високо мишљење — осеКају ову своју слабост; па, са неком инсшинкшивном зебњом, и гледају у своју будућност. У истини, и у самој ствари, само наш (српски) неусиех у години 1885 кадар је био да направи познати иревраш у донде правидноме мишљењу светскоме, а Русе да доведе и до изненађења, као и до оне познате радосне збуњеносши. Већ нећемо на да говоримо до колике је надушосши, иа и несносносши, српска Сдивница дигда и погордила те Бугаре. Довољно је ако кажемо, да је она већ постала таква и толика, чак иу односу са самим ослободиоцима Бугарске; те да је и учинила, да Русима иресе■ цне она њихова учитељска радост! Свакако, било им право, не бидо, Бугари се ни са њима, ни са Русима, не слажу у оцени својих ведиких подвига; и само „да вх земља не вуче — би још и подетели." Јер, за успех свој у години 1885 — ако и веома варљив и иовргиан — они неће да су никоме, па ни Русима, признателни. Они га једино и искључно приписују својим, цошле неоцењеним, врдинама војничким, наслеђенима од јуначких и витешких предака. „Старији брат" Рус, може их само и љуто увредити, ако посумња у ову историску истину, а још више ако им дадне разумети, да има и неке његове заслуге за сливнички сјај бугарског оружја. Такве „заблуде" Бугари не трпе, а има их и „учених"(!) и интедигентних, који су тако опи јени успоменама на Сливницу и Пирот, да са пуним убеђењем јавно тврде и исповедају: да је утицај Руса само ослабио урођено „ блгарско мужесшво-шо и потамнио ратоборност наследну у племену Крумовом! Више но и пријатељски скептицизам Руса, Бугаре вређа и гњевно распаљује држање Срба, — ако је само ово такво да не признаје бугарско јунаштво, или да им стечене „победе" неверма и багатедише. Ту они хоће и из коже да изађу. Ја сам имао придике да видим — па и да се, као Србин, мало и насмешим — како Бугаре узрујава, и из концепта избацује, и најмањи чланчић у каквом најнезнатнијем листићу нашем. Њима никако у главу не иде то, што Срби још не увиђају њихову (Бугара) ратничку превагу, и што су још слепи пред њиховим толиким преимућствима војничким! Нашалите се узгред да их упоредите са другчм народима бадканским, — признајте им, на послетку, и правде ради — да они, као војници, не стоје ни испод Румуна, па ни испод Грка — па ћете се одмах уверити: да ови не признају и неће ту једнакост, да неће ни да чују да се ико барабари са њима. Далеко од тога, они и отворено исповедају, н јавно претендују: да су они по својој специФичној раси првенствујући народ на Балкгшу, да је њима намењена и прва улога и будућа хегемонија на полуострву, и да се сви народи источни, али нарочито они крвни душмани њихови, они неверни, мрски и упорни

Срби, морају њима с пута укдонити. Да! и само ради међународне сигурности оних народа, који још нису, као ми Срби, Бугарима у чорбу загазили, сматрамо за вредно да додамо: да им је добро попричувати се кад год је реч о првенстну и хегемонији на југоистоку Јевропе; јер, ако би се ма коме од њих десило да оспоре Бугарима на Балкану право старешинства, — ја се трудим да њих најверније цитирам кад кажем да ће „ ењев њихов сатрти и њих, као што ј е сатро нас Србе."! Али — рећи ћете, зар — ваљда неће бити да су Бугари и као нароц, и као цедина, тако усијане главе, или тако занесене масе? Дао би Бог да се ја у оцени преварим. Ади, као човек који се гоцинама кретао у средини, за мадо не, свију редова и сдојева бугарских, и бугарске масе и бугарске интедигенције, ја смем да сведочим: да гореописано расположење није душевна карактеристика Бугара само као иојединаца, нити је само огледадо појединих дедова бугарскога друштва, као што није израз случајних прилика, или појава повремених и партикуларних односа. Не. То је и гледиште и становиште, то је, осећање и расположење, то је усредсређена шежња Цблокупне Бугарије. Сви Бугари тако мисде, сви су тако „настројени" сви — и најпростији и најобразованији: и сељак и трговап, и чиновник и Официр, и државник, па чак и научењак\ Ту су они једно „ја, и што једнако осећа и једноме тежи, па о чому једнако и говори: и у кући и на улици, и у породици и у кавани, и у сдужбеној канцеларији и у неслужбеној штампи, па чак и у најозбиљнијим, најспецијалније сшручним расправама, лишерарним, научним и војним. Пошто сам војник, — а о восјци овде особено и говорим — то, да наведем један такав исшориски и пример и доказ. Дакде, пред нашу објаву рата Бугарима 1885 год, командант наше шимочке војске (пок. Лешјанин) издао је био војсци у очи преласка границе један уиуш, у коме је, између осталог, и то рекао: како непријатељ не стоји на чврстим ногама; јер нити има довољне војничке спреме, нити је имао придике да се у шкоди рата како треба истеше и прекади. Ничега багателишућега, а камо ди презирућега, није бидо у овоме маломе војводскоме акту покојнога Лешјанина. Али, да видите како се те наредбе дотиче у своме деду онај Бугарин и бугарски војник, који је написао бити-имајућу — ешручну књигу под насловом; „Иешоријске белешке о сриско-бугарскомерашу." Писац је — узгред сматрамо за дужност да приметимо — иначе доста објекшивна глава, и своју духовну равнотежу губи управо и шек кад се Срба и Србије дотакне. Тако, на прилику, наводећи дотични и скромни потез у Лешјаниновој наредби, он веди, како не може да се начуди „слеиилу Срба и , који су се усудиди „да унаоред имају тако доше мишљење о бугарској војсци, о њеноме војничкоме духу и морадној снази!" Шта су вели, мисдили ти Срби о нама? Зар не знају они ко смо ми, Бугари ? Зар су могли они и за тренут веровати, да ће се рат друкче свршити, а не као што се и свршио, иобедом Бугара? Дакле, наш је Лешјанин прво требао, као гојник, то у наиред да зна; а друго, водећи Србе у борбу противу Бугара, требао им је у напред казати; да су ти Бугари — нвпобедни!?!... Овоме не треба коментара! И ми ћемо за сада овде и сшаши са сдикањем Бугара, са снимањем т. ј. њиховога народно- војничкога карактера.