Београдске општинске новине
ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ
СЛУЖБЕНИ ЛИСТ ОПШТИНЕ БЕОГРАДСКЕ
Год. XX. г* = 'ЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖ. ИЗЛАЗВ НЕДЕЉНО ЈЕДАН-ПГТ
1Д Б Н А : За Србију на годину 6 динара на пола године 3 , За стране земље на годану V . . 9 ,
НЕДЕ&А 14. ЈУДА 1902.
Број 28.
ПРЕТПЛАТУ ВАЉА СЛАТИ УПУТНИЦОМ АДМИНИСТРАЦИЈИ ЛИСТА А СВЕ КОРЕСПОДЕНЦИЈЕ УРЕДНИШТВУ РУКОПИСИ НЕ ВРАЋА.ТУ СЕ
НЕПЛАЋЕНА ПИСМА НЕ ПРИКАЈ7 ОЕ
ОПШТИНСКО УРЕЋЕЊЕ
и
АДМИНИСТРАДИЈА ГРАДА ГЛАЗГОА (По Сер Џемсу Белу тсредседнику оигитине Тлааговске и г. Џемсу Латону иредседнику Уједињених Музејских Удружења Уједињене Краљевиме — Велике Британије и Ирске)
Годнна 1896
XIV
(30)
ГРАЂЕВИНСКИ ПРЕОБРАЖАЈ (Наставак) * * * Варошки простор, обухваћен за принуднп откуп законом од 1866 године, износио је свега осамдесет и осам јутара земље; али вреди знати, да је на њему тада становала иедесет и једна хиљада душа! У главноме, тај се кварт налазио у средини вароши, захваћао је обе стране „Бисоке улице", „солску пијацу", па онда цео западни Тронгет до „Краљеве улипе"на југу, па све до „Јужно-Албијонске улице" на северу, и најзад цео занаднп део Галогета. Неки су деловн засечени и у кварту Еалтону , као и веће парче старога села Горбалса , и варогаице Хочесонтауна. Општина је била дужна да откупн сва имања у тако означеним крајевима, у року од пет година; али је законском допуном од године 1871 тај рок продужен још за нет година, дакле, до јуна 1876 године. Према ирвоме рачуну, односно предрачуну, излазило је, да ће сума коштања, која нма да падне на терет грађанству, изнети око иола милијуна Фуната стерлинга, (дванајест и по милијуна динара у злату); и закон је према томе дао власт општинскоме повереништву, да може ударити на грађанство, али и то само на поседнике непокретног имања, арирез од шест пена (три гроша) на сваку пореску Фунту стерлннга, за ирвих пет година; а три пена (30 п.д.) на сваку фунту за следећих десет година. Сем тога, повереништву је дата власт, да може задужити општину до суме од једног милијуна и 250.000 фуната стерлинга, или неких близу тридесет и два милијуна динара. Најзад, исто је повереништво имало законско овлашћење: да може куппти земљиште за нов иарк у североисточноме крају вароши, као и да може по. трошити на тај циљ четрдесет хиљада Фуната стерлинга, или милијун динара. Наоружано оваким пуномоћијем, повереништво града Глазгоа приђе послу без одлагања. Закон је, као што смо видели, био потписан 11 јуна 1866 год. а већ се
1-ог Августа исте године повереничко тело (Суд, Одбор и председник општине) састаје п план свога рада утврђује. На састанку од 6-ог Септембра т. г. разрезује се и нредвиђени регулацијонп ирирез , у суми од шест пена на сваку фунту стерлинга. И све довде, цео свет је под ружичастим утиском Финансиеког успеха у предузећу; јога се цео свет и јавно одугаевљава за џиновско дело и доброчинство, за темељни грађевински преображај града, који, преображај, али не само да неће ништа коштати, него ће чак и ћара општини донети! Јер, рекоше, општина ће, силом закона, откупити оне страћаре за багателу, па ће их са земљом сравнити, и празно земљшпте, поред широких и лепих улица, у плацеве поделити; а плацеви ће ти после толико вреднти, и толико општини донети, да ће се сви трошкови око регулације подмирити, па чак и лепа пара општини остати. Дабогме, да промућурни општинари наши нису делили овако Фантастичка мишљења; али стоји то, да су се и они понели за струјом јавнога расположења, и брзо угазили у посао до самих граница отворена им кредита законска. И тако је то ишло, док није освануо дан разочарања и грубога потреса. Тај је дан био дан када је дошло да се илаКа, за грађевински преображај града Глазгоа, или, боље рећи, кад су они, „прирезом" погођени, поседници (окупатори, за разлику од сопственика) непокретних имања, видели колико имају да дају, као и да по закону само они то пмају да дају. Њима, дабогме, то није било нраво — а и није било ираво — и онда настаде међу њима буна , која захвати и остали свет, тако, да се, на место ранијег одугаевљења за пренорођај Глазгоа, могла сад чути само граја од протеста, и видети бура од незадовољства. По себи се разуме, да је неко морао платити трогаак ове реакције и ове олује; и кола се 7 доиста, и сломигае, али као обично, на невиној , па чак и заслужној , адреси. У овоме случају, то је била адреса самога „лордапровоста", иредседника оиштине, г. Блакија, коме је, као за пакост, тада баш некако истицао рок кметовању. И доиста, колико маса уме да буде неправедна, кад се заталаса, или кад неко на некога успе новику да дигне, може се судити по незаслуженој пропасти на биралишту човека, који је и као богаташки добротвор, па и као члан-председник онога добровољнога удружења глазговских богатагаа за препорођај варогаи, дакле и ире кметовања му, много, врло много, урадио за добро и напредак свога града и своје општине. Слободно се
може сумњати, да ли бииштабило иод целога добротворнога посла, да овај красни и заузимљиви човек није уложио све своје силе: да прво проведе оиај нацрт грађевинског закона кроз одбор општински, а за тим да га вешто нрокрмани кроз све британске иарламентарне матице. И кад је ствар дотле успешно доведена, он је само природно желео да добије могућност да велико и тешко дело сретноме крају приведе. У томе цил>у он се ноново и кандидовао био за председништво глазговске општине. Али, срџба законских нлатаца онога приреза толико је разладила била опште одугаевљење, да се реакција почела осећати и у средини самога одбора опгатпаског, и међу људима т.ј. који су се донде са г. Блакијем најлепгае слагали, и најревносније му помагали. И тако — смемо да кажемо, уз ни мало славну сведоџбу „грађанске свести" — пропаде човек, који је и својом личном честитошћу, и својом редком вредноћом, и својим жарким родољубљем, као нико, задужио и модерну садашњост и сјајну будућност градаГлазгоа. Више и од тога, са њиме и његовом неуспепшом кандидацијом нотону и ла^а, коју је мајсторска, колико год и патриотска, рука саградила, иа и на воде златнога нанретка, уз опгате клицање, сретно отисла. Али да ногледамо мало и на противну страну, да чујемо т.ј. и оне који су на челу ове немнле реакције срдито јахали, те и сам немили прекид у преображају варогаи на душу макли. Дакле, цела је истина, да је и онај закон имао својих логаих страна. Она тачка његова, нарочито, која је сав терет грађевинскога преображаја варогакога, свалила на један једити део грађанства, на један једити ред људн, на саме самцате „носеднике" непокрегних имања, та је одредба законска у истини била неправедна. Да, унраво, код живих и богатих соиственика имања, код толнких лордова и спахија глазговских непокретних добара, — чак и људи, у чије ће џепове и отићи главна сума новца и зајма опгатинског и приреза грађанског, одређеног за регулацију и унаиређење варошко — да, велимо, код тих и таквих газда, сав материјални терет промене падне на, свакако, слабија илећа закунничко-носедничка, то, дабогме да се није могло бранити, као гато није требало било ни узаконити. Оружје протеста са ове стране било је, само природио, у толико огатрије, што су од плаћања биле погатеђене бага оне „газде," на чија јеплећа, по рачуну и светском и божјем, требало највише терета положити; и ту нису могла помоћи, као што нису ни помогла, никаква