Београдске општинске новине

9

Б рој 31

— 226 —

Год. XX

ми АЛЕКСАНДАР I по милости Божјој и вољи народној Краљ Србије Желећи дати доказа Нашег Краљевског благовољења одликујемо: Нашим Орденом Таковског Крста другим редом : Миловаиа Р. Марииковића, председника Општине Београдске. Наш Канцелар Краљевских Ордена нека изврши овај указ. 23. јула 1902. год. у Београду. АЛЕКСАНДАР с. р. Канцелар Краљевских Ордена иочасни ађутант Њ. В. Краља, ђенерал, Драгутин Франасовић с. р.

ЛИСТАК

„ТАЈМСОВЕ" УСПОМЕНЕ на ДРУГУ ПОЛОВИНУ ДВВЕТНАЈЕОТОГА ВЕКА

26-та ДЕКЕМБАР 1859 (5) ДАРБИНОБ „ПОСТДНДК ФЕЛД" Од времена Памаркова на овамо, надлежни природњаци су 7 скоро без изузетка, остављали питање о посшанку фела, људима, које су, као и самога аутора „ УеаИдез" а, као и самога Ламарка, називади сањалицама. Благодарећи њиховим добро-намерним трудовима, ЈГамаркова теорија стекда је у очима свију „здравих" мислилада заслужену и коначну осуду, и сарањена је у гроб из којега нема васкрса. Па ииак, ево нас, после тодике почивке у науци ; пред, суштаствено, истом таквом теоријом. „Костур" Ламарков доби душу, и пред њиме данас побожно стоји мпоги зоолог и многи ботаничарЈ па и сваки природњак, за кога природна наука није голо капање над осушеном биљком, иди очуваном кожом животињском.

ИЗ СИРОТИЊСКЕ КЊИГЕ ЕБОГРАДА (СВРШЕТАК) (5) * * * 12 Јуна упадо у моју канцеларију једна личност и поднесе ми ову модбу: „Модим г. старатеља општинског ако је могуће једну номоћ учинити која ћу вам за увек бити захвална; имам једно женско дете које сад иде у II разред иштитута, панемамшкодарину да платим, за то вас најискреннје молим да ми сад ту помогнете, да би могла и даље дете школовати. С поштовањем"...... Молба је бида без подписа, адичносткоја је модбу донеда била је мушка око 35 година, у најбољој снази здравља. — Чија је ова модба? — упитах га ја. — Једне девојчице, што учи инштитут, господине. — Па шго се није подписала? — Не знам, вели; ваљда је заборавила. — А што није она дошла? — Није могда, гоеподине, јер је отишла у школу, а велика је нужда, господине. Ако јој не дате помоћ, да пдати шкодарину, биће истерана из школе.

Идоиста, зар није ово ново ошкровење само један нов доказ: да је Природа једна моћна и хармонична целина, да је то један Провиђењем утврђени ред у свету живота; и да нама сзмо треба правидно на тај ред погдедати, па без муке и увпдети: да над свом том и свеколиком разноликошћу и разноврсношћу влада један -закон! И шта су, на послетку, и те асшрономије, п те физике, и те хемије, па и те медецг/не наше, ако не живе историје које нам сведоче: да је људски ум, врло често ипротиву своје воље, морао да призна моћ ситним и простим узроцима онде, гдо је, све донде, у мраку и незнању, видео само непосредну мешавину какве више сиде?.. Да! и кад ми данас знамо, и сви признајемо, да се и жпви створови састоје из оних истих едемената из којих и аноргански свет, да они и дејствују и реагирају на тај свет, да су чак везани за њ са хиљадама веза природних, онда, зар јо вероватно, зар је чак и могуће, да нема реда у томе привидноме нереду, да нема јединства у тој раздичности, те да према томе они једини (живи створови) не трпе никакво објашњење, и никакво откровење закона средишног и узвишеног, који осветљава њихову међусобну везу? Питања ове врсте врло су често искакала и одговора тражида; ади ко зна колико би она још п на достојни одговор"~чекала, да природна наука није ту скоро обогаћена делом, чији је излазак на јавност и ове скромне редове изазвао. Дакде, ми имамо данас сви у рукама књигу Чарлса Дарвина о „посшанку фела ," и имамо ју, као такву, али не само од човека који је наследио у науци једно сдавно име, него и од трудбеника, који је у зноју соисшвенога лица стекао научарске му лаворике, па који се ево већ двадесет година и с правом броји у крве ФидосоФе Ввдике Британије. Овоме човеку довољна је била снага покретница љубав према науци, па да предузме онај морепловни пут око света, са кога је посдао толике драгоцене листове и податке, толики испитачки капитал и материјад. Још ови радови г. Дарвина обратиди су биди на себе живу пажњу природњака и геодога; а његови још тадањи закључци добили су од тада само нове вотврде, као што су изнудили опште поштовање. Сумње нема да ће природњачко фидософски рад г. Дарвина имати на науку и њенк даљи напредак силно и пресудно дејство. Његов је ауторитет у науци и пре тога био велики — јер је он од самога — Има ли кога то девојче? — Нема никога, одговори он. —- А шта си јој ти? — Нисам ништа; ја сам јој, овај, комшија. И ту се почеша руком по глави. — Како ти је име? — Илија Павловић; овај Аћим Симић. — Како ведиш, како? — Име ми је Сима Павловић, господине! — Па колико то ти имаш имена? — Па једно, господине — Сима Павдовић. Како једно, кад ми већ рече три; ти си нека варалица, а ми варалице само кажњавамо. Ако девојчици треба помоћ нека дође сама, а теби не дамо ништа И отерам га. * * * Дванаест часова већ; спремам се да идем; улази момак и јавља да има један човек посла код мене. — Пусти га, рекох ја. — Уђе један младвћ од25година, сувоњав и слаб. — Шта желиш, брате? упитахгаја. — Родом сам, господине, из Неменикућа; оженио сам се пре неколико година, а после женидбе на по године, отерају ме у војску. Док сам се ја бавио у војсци жена ми се преуда.

почетка богато располагао једним од најређих дарова: дубоком проницавошћу научарском, и снагом испитачком — ади је он у последње време стекао шолике засдуге на трудноме пољу зоодогије и аналитичке анатомије, да му се слободно може признати ирво место мећу живим лруговима тога, стручног позива. Нико, дакле, нема право да каже да такав један човек, да такав један трудбеник, па и успешник, на пољу науке улази у њену светињу недорастао иди недостојан. Далеко од тога, ми смо сви дужни да га важљиво слушамо, — све и ако нам се теорије његове не би допадале, па, чак, и све ако би нас урођенп понос гонио да се противу њих бунимо. Рад је то тежак и озбиљан, илод је то и редак и скуп — од свих дугих двадесеш година! Јест, Дарвинова књига о чосшанку фела хоће на први мах и да нас одбије; али дужност читалачка у њој се брзо претвара у радосш и уживање читздачко; те, све ако се и не сдожимо са ауторовим закључцима, а ми не можемо а да се не поклонимо дубнни његових мисли, тежини његова труда, јасноћи његова стила, чврстоћи његових убеђења, и најзад, али не и најмање, чисшоши и узвигиености његових иобуда. И опет ведимо, ова се књига мора прочптати, и озбиљно и мислено прочитати, ако се о њој праведан суд хоће да допесе. Што се пас тиче, ми ћемо само још ово и оволико рећи — о њеноме аутору. Г. Дарвин је фплософ , али философ који не воли годо ФилосоФирање. Он је и сам теоричар, али од оних теоричара што не могу да трпе голе теорије, као Природа што не може да трни празнине. У место свега тога, он ређа факш за факшом, зокон за еаконом, и ниже их са усрдношћу и суревњавошћу ацвокаша, који за живу гдаву неће да изгуби тако важну парницу. Нити се он боји јавне џробе, ид' ма чије научне критико. За њу је он спреман и оружан како само може бити човек, који је сигуран: да нити ј е саградио какву* кулу у ваздуху, нити испдео какву паучину у храму науке, него је као прави и ладни техничар стао ногом на мост од гвоздених Факата! Са таквим поуздањеМ он и нас зове да идемо истим сигурним путем; и он нас, коначно иди не, али тек некако иреноси преко многог амбиса у вауци, и извлачи на светдост из многе таме људскога незнања. Чарлс Дарвин биће свакако за нас онај мудри родитељ из класичне приче, који је синове своје на самртну часу — Како преуда, код тебе жива? — Преудала се у Кораћицу за једногачовека, али се није венчала, господине, већ живи невенчана,. Но није ово само несрећа за мене. Имао сам млађега брата; но како је оп био мадодетан, имали смо туторе. Док сам ја био у војсци брат ми умре, а тутори даду подкирију све моје имање једном човеку за девет година; тако, кад сам се ја вратио кући не нађем ни жене ни имања ни брата. Од дерта разболем се, и ево (овде показа) уверење моје општине, којом уверава сваког да немам никаквог имања; па су ме посдали овде у болницу. Но мени тамо нема иомоћи; мени непрестано иде крв на нос — Па јеси ли ишао у суд, д& то кажеш, и да тражиш имање? — Јесам. Али тамо треба ми, веле, да пдатим 22 динара, па да добијем решење, а ја иемам да платим, па сад не знам шта да радим. Молим те, господине, учини, да добијем мало помоћи, а ја чим се опоравим и добијем моје имаше натраг, Бога ми, вратићу чееио и поштено општини, па ћу платити и интерес.... Молиоцу је дата иривремена помоћ и упућен је понова у болницу, с препоруком кад оздрави, да опет дође к мени. Овом грешнику име је Милоје СтефановиК.