Београдске општинске новине

Број 32

— 230 —

Год. XX

ЛИСТАК

„ТАЈМСОВЕ" УСПОМЕНЕ НА ДРУГУ ПОЛОВИНУ ДЕВЕТНАЈЕСТОГД ВЕКА ТРЕЋИ ДЕКЕМВАР 1863 ЛИНКОН НД БОЈИШТУ ГЕТИ0Б7РГД *) У прошди четвртак претворено је бојиште Гетисбурга у народно гробље Северне Америке, и над њиме је извршено и одговарајуће црквено посвећење. Тужној свечаности присуствовали су: Председник Линкон и министри г. г. Суард и Еврет, као и гувернер Пенсилваније г. Сијмур. Том приликом држао је г. Председник Линкон једну складну беседу, из које ми дозволите да извадим ово неколико речитих потеза: „Пре осамдесет и седам година (рече г. Линкон) наши претци цозваше у живот на овоме огромноме континенту нову државу и нову нацију, и задахнуше ју духом оне слободе , која нас учи: да су сви људи пред Богом равни. Али ево и друга година како се ми купамо у крви грађанска нам рата, за слободу иједпакост људску, и како још не знамо: да ли је суђено новоме свешу да буде слободно огњиште свачијега рода и племена, или само нова домовина старог робовања. Ми стојимо на џиновскоме разбојишту крвавога Гетисбурга, и стојимо нитајући се: шта ће од нас бити?.... Од своје стране, ја само могу рећи: да смо ми данас овде само за то: да се можемо поклонити гробовима оних који падоше да би ми могли стојати, који умреше да би отаџбина могла живети. И право је што ми то радимо, и лепо је што ми то чинимо. Јер, храбри људи који се на овоме мегдану храбро борише, на који у његов велики гроб јуначки и легоше, ти људи урадиди су много и много више него што смо ми и кадри признањем наградити У истини, свет ће мадо памтити шта смо ми овде рекли, али неће никада заборавити шта су ови људи овде урадили. Наша је улога овде тако скромна и тако малена, да ћемо ми наш нрави дуг достојно одужити само онда, ако, продужавајући јувачко дедо њихово, достојно и докажемо: да ови људи, да ови ратници, нису овде умрли узаман. Решимо се, дакле, на овоме све*) У четворогодвшњем грађанскоме рату између северних и јужвих држава Северне Америке, битка на Гетисбургу показала се као прва у којојје осведочено надмоћије Севера над Југом, и прва која бележи прелом у корист северачког оружја; јер су све донде јужљади односили победе дан северним војскама.

П0Г0В0Р СИРОТШСКОЈ кшзи

# * * У мају о. г. добијем ову молбу: — Препокорно усуђујем се замолити... Да узмете у заштвту меве, матер са шесторо деце која су иза свог оца сирочићи остали, тако, да хлебом нисам у стању да нх нахраним, јер никаквог имања немам, нити ми је остало како овде, тако и на другом месту. Због велике оскудице нисам била у стању ни једно дете да дам у школу, те да себи најнужнија знања прибаве. По смрти мог мужа Ж. Т. бив. практиканта у Л... обраћада сам се општини Л-ској за помоћ, ади је нисам добила..... У овакој нужди рбраћам се..... да укажете помоћ сирочади, којајеостала и без свог ранитеља, па ће осгати и невјеже, без науке. Покорна К. Т

томе месту, и заверимо се: да ћеио бити достојни оваких примера, оваких жртава. И онда ће, божјом милошћу и божјом помоћу, наша отаџбина доживети ново рођење слободе; и онда држава која почива на темељу човечанске љубави и сдоге, ксгј а је створена народом за нароц, таква држава и неће и не може ишчезнути са лица ове божје земље"

АПРИЛ 27 1865 УБИСТВО ПРЕДСЕДНИКА ЛИННОНД Глас који данас добисмо из Америке одјекнуће тужно и у целој Јевропн. Председник Уједињених Држава Аврам ЈЈинкон пао је од убидачке руке, а сва је прилика да је иста судба стигла и његовога министра г. Суарда. Како нам депеше јављају, црни здочин извршен је у вашингтонскоме народноме позоришту, од руке гдумца Вилкса Буша, и у часу кад је носретни председник седеомирноу својој дожи, у друштву своје жене и неких пријатеља. Убица је постигао свој наклени цпљ под изговором да има пеку врло важну државну ствар да саопшти Председнику репубдике. Готово једновремено, и под сличним изговором, продро је у кућу г. Суарда, и до бодесничке му постеље, саучесник председниковог убице, и ножем му задао неких иеш опасних рана. Председник је издануо сутра дан у јутру, а г. Суард се још тада борио са душом, — поред свога сина, који ]е такође смртно рањен, јер се десио поред свога бодеснога оца, и браниога, како је могао, немајући никакво оружје у рукама. Пошто су оба убидца позната, али не само као приватне личности, него и као страсниприврженици Југа, то крв њиховога црнога деда и свирепога злочина пада не само на њих, него и на сшвар и на барјак коме су они хтоди да послуже. Здочин је, у осталом, тако грозан, да ће срећа бити ако се судском истрагом непобитно докаже: да су тајну његову знаде само ове две свирепе убице. Ведимо, срећа бити; јер је Југ и онако већ сдомијен и сузбијен, и јер му ни какве вајде нема и не може бити од мртво гдаве председника Линкона. Бага на против, ту за њ може бити само нове и страшне гатете, у природноме огорчењу Севера и распаљивању народних му страсти и освете. Ми не знамо и не умемо да погодимо, шта је хтео овај нови Иросшраш, овај глумачки убилац Видкс Бут ако му је само жалосна слава жалоснога прет ходника у историји давада да спава. Г. Линкон није му лично никакво зло учинио, а, као што Кац сам овај акт добио, отишао самодмах у стан молитељице (јер обично ја ово сам лично радим). Она је седела у једној забаченој улици у Београду. На стану бида су врата разбијена; у прозорима није било стакда; соба није бида патосана. Ствари у соби готово никаквих: један сдомијен сто; две издомљене столице. У једном ћошку једна стара и искрпљена сламарица у којој ни сламе довољно не беше. Ето у том стану живи ова бедна жена са шесторо деце. Деца су бледа, сува као понијена; ни једно од њихније ни очешљано, ни ошишано, а сва су и года и боса, готово нрави дивљаци. Бајмдађе је од њих шестгодина и свако је старије од њега од прилике за две године, и самоје најстарије од њих ишло у школу; троје је од њих мушко, атроје женско. Ова породица пре две године досељена је у Београд и о њој нико не води рачуна. Шта ли се — помисдих — спремаод ових шест божјих ствброва, и шта ће с њима бити? — 4 што ти, снашо, не шаљеш децу' у школу? упитах ја матер ове деце.

рекосмо, ствар Југа, и онако неправедна, ту може само изгубити и горе страдати. Дуга и сјајна одбрана јужњачкога Ричмонда ту може само нотамнети; гордо војводство једнога Лија, јунаштво и понос једнога Џексона, ту могу само и незаслужено стећи ј едну љагу на своме образу. Јест, посде оних нереда у Њу-Јорку и прљавштина у Вермонту, долази ово грозно убиство у Вашингтону, да сенком греха, дажигомзлочина, покрије четворогодишњи отпор ратни надмоћној сили Севера, и да бацивео срама на толике сјајне победе у крвавој Вирђинији. Али да се вратимо несретној а великој жртви! Дакле, ми нећемо ни сени једнога Линкона учинити ту неправду, датврдимо: даје на гробу његову Америка сироче без мајке. Прекоморска ренублика је богата у државницима, као што је богата у патриотима. Али опет за то, није могуће без дивљења, па и бездубоке туге, стати пред трагичну слику америчкога самоука, америчкога самораста, Аврама Линкона. Довољно нам је сетити се да је тај човек, за мадо не п неписмена величина Америке, да је то некадањи шесшераш у држави Идиноју, и да га је проста сила природна му дара, колико год и једна слепа игра америчкога партшанскога ината, издигда на висипу државнога иоглаварсшва! Али дела су ту, али још жива историја је ту, која нам налаже да истину говоримо, да право сведочимо. Аврам Линкон је оправдао наде које на њ и нису никако полагане, засијао је радом који се од њега није ни очекивао. И не да је он био човек без мана или без погрешака. Без тога већ нико није. Ади оно његово здраво суђење, оно његово жарко родољубље, и оно његово узорито пошшење, морали су му, пре а после, стећи народно уважење, народно поштовање и поверење. Он није био дипломата у модерноме смислу те речи, али је умео млоги заплетени задатак политички из основа решити, као што је умео, и без школске реторике, својим природним беседништвом слушаоце своје очарати. Нарочита му је одлика била гостоцарсгиво над самим собом — господарство и у речима, а не само у делима — што није мала ствар ни мала снага у бурним временима грађанске заваде и грађанска рата. Сиромашак, да ве речемо и простак, но порекду, Аврам Линкоп умире као мученички иоглавар свога народа и своје државе; а ми, Енглези, као браћа његова с ову страну сињега мора, жадимо у њему губитак једног од оних светдих дикова историје, који нас поносно подсећајуна најлепше карактере рсђена нам рода и пдемена.

— Та какву школу, господине? — Ја не могу ни толико да зарадим, да их одраним, а о школи не смем ни да помислим. — Па што ниси које дада у сдужбу? наставих ја. — Како да дам господине голу децу у службу, и ко би их примио?.... Општина је учиаила што јемогла; али, ако се и иоред општиие ко не нобрине за овакву годотињу, из њена ће нам јада нићи још јаднији чданови друштва и државе. Овакви случајеви иису ретки ни у Београду ни у Србији, а они доиста не служе на част нашој „цивилизацији". * * * , Свршио је учитељ. шкоду, ади је као учитељ оцењиван слаб\ за то пређе у привреду. Док је био учитељ писао је о нривреди, а као нриврсдник пише о просвети. У привреди постане прилИчан чиновник и ожени се. Док је био нежењен помагао је оца, али како се оженио — ни да га види. Отац стар, онемоћио за рад, куда ће