Београдске општинске новине

Број 12

— 90 —

Год. XXI

Члан 25. Ако тај број није заступљен, управа сазива поново скупштински збор и то у року од 15 дана, опет путем јавнести, и овај други скупштински збор може доносити решење без обзира на присутан број чланова. Против закључка овог скупштинског збора жадбе нема. Члан 26. Скупштина бира међу собом три лица, која оверавају извештај управе. VII Престанак удружења. Члан, 27. Удружење престаје кад то на главном збору закључи четири петине свих чланова. У том случају цела имовина удружења прелази у својину „Срп. Књижевне Задруге у Београду." Члан 28. Правила ова ступају у живот, чим их власт потврди. У Београду 8 (осиога) Јула 1902 год. Председник Луна ЋеловиА Подпредседник Милан Стојановик потпуковник у пснаији Бдагајник Стојан СолдатовиА Секретари: Бомидар Нинашинови-к Мустафа ефвн. Сноп љаноеиА београдски имам Аленса Поповик Одборници: Милош Гођевац, Илија МилишиА, Сима РистиФ,, Марно Коланови-к, Трифун ПетровиА, Арса Нржић, Трифун Симић, Тодор ЕлановиА, Јвфто ДрагиА. Правила „Босанско-Херцегзвачког Удружева" Управа града Београда на основу чл. 4. 5. и 22-ог закона о удружењима и јавним зборовида примила је на знање и одобравајући иста овим их по наплати два дин. таксе за потврду потврђује. № 22259. 7. авгуета 1902. год. Београд Заступа Управника Београда Чаан, В. Ђ. Неди*

СИРОТИЊСКИ ОДЕЉАК (НАСТАВАК) (2) IV Има једна девојка с дететом и жели да дође код вас, рече послужнтељ. — Пусти је Вуле, одговорих ја! Једна омаља, пуна женска уђе са малим дететом на рукама. Шта ћете ви, упитах ј е ? — Слушкиња сам, господине, па ме преварио један и ево родила сам мунпго дете. Како сам сирота, не могу да га издржавам, а са дететом неће ме нико да нрими у сдужбу, зато вас молим, да мн узмето и издржавате дете. — А одакле сте ви ? — упитах је ја. — Из Беле Паланке, одговори она. — Колико има како сте дошли у Београд? — Дошла сам још мала, на овде једнако служим. — Имате ли кога од рода у Паланци? — Немам нигде никога, господине. Све ми је помрло, одговори она.

— Како вам је име? упитах је ја. — Софија Паланачка, одговори она. Чим каза име и презиме, посумњах да је родом из Беде Паланке, па је упитах; — Где је, Бела Паланка, да ли је ближа Нишу или Пироту ? — Не знам, господине! — А кад се иде из Београда, да ли се пре долази у Ниш иди у Пирот или у Белу Паданку? Она овде застаде. — Шта стојите? — упитах је ја даље. Она опет ћуташе. И посде придичног ћутања одговори: — Ја не знам, господине, где је Бела Паланка. Нисам ни рођена у Белој Паланци. — Па где сте онда рођена? — наставих ја — Рођена сам у Јарковцу у Банату... — Лено, рекох ја. Кад сте тамо рођени. онда носите дете у аустриски конзудат, јер си ти аустриска поданица, па ће се тамо и о детету постарати V У месецу децембру нрошде године једно протегљасто, дугачко девојче од 14—15 година, по оделу судећи сиротног стања. — Госнодине, рече она, болесна ми је мајка има већ месец дана, па због њене болести и ја не могу ићи на рад. Нас у кући има четворо деце: ја и још троје, од којих двоје иду у основну школу, а треће је мало, у трећој години. Зато вас молим, да нам помогнете само докде мати оздрави, а после ћемо ми гдедати кућу као што смо и до сада гледали. Упитам је за име, презиме и место становања и да јој се десет динара ванредне помоћи. После некодико дана да јој се шест и тантузи за хдеб, а у почетку Фебруара опет затражи и да јој се пет динара. Али јој овом придиком кажем, да ћу прво доћи да видим где седи и да јој обиђем болесну мајку. И заиста ја у недељу одем у улицу Ново-пазарску бр. 24, али тамо не нађем молитељицу и држао сам да је ово била нека варадица. Посде некодико дана опет дође да моли за помоћ. Кажем јој да ће јој општинадати помоћ, ади прво ја морам да видим где седи, масдећи да ћу на тај начин ухватити варалнцу. Упутимо се одмах у њен стан и дођемо у Мадетину удицу бр. 42 и овде доиста нађем и болесну, још у кревету мајку и браћу и ништа није преварнла сем стана. Ово није једини сдучај у Београду ; свет још није навикао на улицу и број, већ на газду куће, па му је тешко свићи се, али се овим гради велика забуна. (Наставиће се) 0 Б Ј А В А Суд општине београдске на основу наређења VII пуков. округа од 15 марта 1903 г. Бр. 3288 саопштава ради знања грађанима београдским следећу наредбу која гдаси : Наредба бр. 23 КОМАНДАНТА ДУНАВ. ДИВИЗ. ОБЛАСТИ б марта 1903 год., Ђеоград I Командант VII пуков. окружне команде актом Ј\® 1606 од 27. пр. мца. доставио ми је: 1, да је обвезник Лазар Илић, тежак из Вел. Крсне, ср. јасеничког окр. смедеревског продао своју кобилу, без одобрења команданта пуковског округа, а која је жигосана са жигом „А" и која је служнла за задругара брата му коњаника Радована Илића, који јераспоређен у допунски ескадрон дивизијске ко| њице I позива народне војске.

Из прибављених података види се? да је горе именовани Лазар продао свог јахаћег коња Јанку Максимовићу, земљоделцу и да је продаја извршена 30 октобра 1901 године. Узет на одговор по овоме признаје да је продао исту кобилу без одобрења команданта пуков. округа, а свој поступак правда тиме што његова задруга дугује Јанку Максимовићу, 300 дин. — те да не би новац зајмио морао је дати кобилу за дуг. 2, Мнлан Ристић, кмет општине вел. кршљанске извршио је пренос сточног пасоша без одобрења команданта пуков. округа, тако: одобрио је обвезнику Лазару Илијћу, да може продати своју кобилу. Из прибављених података внди се: да је кмет општине вел. - кршљанске Милан, пренос пасоша извршио 30 октобра 1901 год. Узет на одговор по овоме признаје да је пренос пасоша извршио, а свој поступак правда тиме, да је пасош издао на наваљивање Јанка Максимовића који је кобилу узео за дуг, да је непис^ч, и да му је писар казао да може издати пасош. Оваквим својим поступком и горе именовани обвезник Лазар и кмет Милан учинили су кривицу која је противна распису г. министра војног АГЛ2 4101 од 8 Августа 1901 год. а која је по закону кажњнва; — па с тога их на основу чл. 72. одељак II тач. 7 закона о „устројству војске 1 ' казним са по 100 динара у новцу у корист касе „Ремонтског Фонда" II » Командадт VIII пуков. округа актом ЈХз 2712 од 24. пр. меееца доставио ми је: да је обвезник Ђорђе Окановић, економ из Смедерева, продао свог коња без дозволе команданта пуков. округа, а којијежигосан са жигом „ЕН " и распоређен за комору у штабу допунскног батаљона XVII пешад. пука Из прибављених података види се: да је гореименовани обвезник Ђорђе продао свога коња 5. Фебруара 1902 год. Трифуну Петровићу, тежаку из Вучака. Узет на одговор по овоме признаје да је свог коња продао без дозволе командантна пуков. округа, а свој постуЈ .ак правда тиме, вели: да му је забраи/^ продаји коња непозната. Оваквим својим поступком именовани обвезник Ђорђе Окановић, учинио је к^ивицу која је противна распису г. министра војног АРЛе 4101 од 8. августа 1901 год. а која је по закону кажњива; — на с тога га на основу поменутог расписа и на основу чл. а 72 одељ. III тач. 7. закона о „устројству војске" казним са 100 динара у корист касе „Ремонтског Фонда".. III Казне ове да командант одмах изврши и о извршењу ме извести. IV Наредба ова да се саопшти свима општинским властита а ове свима обвез^ицима на територији дунав. дивиз. области. Командант, ночасни ађутант Њ. В. Краљ*. пуковник Дим. НиколиБ с. р. Од суда београдске општине 17 марта 1903 год. ОВБр. 1030, Београд