Београдске општинске новине
Год. XXI
— 196 —
Бро ј 34
искренијим жељама за срећу Ваше, прве сриске породице. А ми овде само смоодјек тих осећаја и жеља, кад из дубине душе кличемо: Живело Његово Величанство Краљ Петар I ; Живело Његово Краљевско Височансто, Престолонаследник Ђорђе: Живело Њено Краљевско Височанстве, Кнегиња Јелена ; Живело Његово Краљевско Височанство, Кнез Александар.
РАД ОДБОРА ОПШТИНСКОГ РЕДОВНИ САСТАНАК 22. .јула 1901 год. Председавао председвик београдске опи тине г. Н. И. Стаменковић. Од одборника били г. г. Др. М. РадовановиЦ Д. Тадић. 1)г. Марко Леко, К. Теодосијевић, Дамљан Стојковик, Лазар М. Матић, М. Штрби! , 1)г Јован Ђурић, Јов. Максимовић, Н1»кола И. Димитрвјевић, Љуба Дојчиновић, Мих. М. Ђогђевић, Милош Валожић, Дим. Наумовић, Св. Јанковић, КЈ Н. Лаваревић. Д. Ђ. Миловановић, А. Шток, Тома Цинцар-Јанковић, Ђорђе Н. Нетровић Р. Драговић и Ј. Константиновић. Деловођ, Мих. М. Марјановић ( свршетак) XVIII По размотрењу акта која се одпосе ва тражење минпстарства војног потребне нросторије од општинског земљишта званог „Овче Поље" наспрам ветеринарске школе за иодизање артиљер. касарпе и шупе за смешгај топова, — одбор је после потребног слветовања ретио : Да се одговори Министру војном, даму општина не може уступити за наведену цељ тражено земљиште са следећих разлога: Унрава општине београдске морала би у начелу напустити заштиту интереса престоничког грађанства ако би, и поред најбољих намера за интересе наше војске, изишла на сусрет тражењу, да се за војне потребе уступи „овче поље" — као општинска својина. Шта више, она налази, да би друкчим радом иовредила најбитније интересе грађанства и ометала правилан развој у будућности престонице, на начин, који је ни пред садашњом ни под будућим генерацијама не би могао иравдати. Разлози
за овако гледиште и поЈнмање ствари, многобројни су, а сваки толако важан, да јс за нравилну прим«ну ствари довољно навести само неколике од њих. Тако: 1.) Насељавање Београда у нравцу који води „овчем пољу" врши се непре кидно и у размери, да неће много времена проћи,а „овче поље" морасенаћиу непосредној близини становнвштва а потом птстати и саставни део вароши иа коме ће се подизати зграде. Да се Београд у осталом мора у том правцу шнрити и да му је на тој страни већ одређена будућност, о томе није потребно набрајати доказе, јер положај Београда и садашње стање насељења довољно то тврде. Садашњост не може и не сме радити на начин, који ни о најближим њеним будућим генерацијама не би водио рачуна. И техничке и санитетске прилике захтевају, да се не учини ништа, што би изгледе за престоницу и њено грађанство погоршавало и у напред стварало сметње за уснешни и културни савремени развој престоничне јој околине. 2. Овај разлог сам за се био би довољан, да се исгакнути захтев у начелу одбије. Али, стоје и други разлози. Колико данас у здравственом одиосу трпи због оскудице довољних шумских простора у околини, п колико ће се у томе осећати даљим насељавањем Бео^рада, познато је свима. Из овог разлога, и кад не би постајао разлог, који је означен под 1 општина београдска морала би сва средства употребити да ово имањеочува у цељи евентуалног попуњавања своје најблпже околине, а нарочито, што престоница не располаже довољним бројем паркова. Међу тим тамо је на том крају вароши насељен сиротнији део, који већ ни у каквоћи сво јих станова ни по својим материјалним средствима, нема довољно здравствених погодаба, за добар и јевтпн живот, то би потреба здраве околине и старање општине да околина те услове очувава и
поЈачава, налагала ошптинској управи, да по могућству шта више прошири слободну просторност, са којим би могла располагати, а не да се ограничава и од онога што већ има смањује. 3. Општина београдска не стоји финансијски тако добро, да би, без врло осетне штете по велике задаће коЈ *е има и коЈ 'е се све више увећавају могла уступити једно огромно имање коЈ *е би ј ој могло не само доносити прихода, него би могло још служити и као залога за евентуелна задужења; с тога овај рлзлог не може бити без значаја, треба имати на уму велике техничке радове који су на дневном реду и који се ускоро морају отпочети. 4. Велики број сиротин.е престоничке прегпоставља још и свентуалну потребу, можда у скорој будућности. да се помаже насељавање сиротиње на начин, који би ј'ој омогућно опстанак у престоници ; а таква нотреба у нрвом реду захтевала би да се снротним породицама помогне било бесплатним било врло јевтиним уступл>ењем опшгимског имања, на коме би се настанили и подиглп потребне вм зграде. XIX По прочитању предлога председн. оиштине АБр. 5472, да се преддог, који је је;]ан део општин. одборника 20. априла 1898 год. учинио у томе, да се извођење великих спецнјалних општинских нослова, за које се тражи свестрано проучавање и стално размишљање повери једном засебном делу илпједној нарочатој Уирави која би се искључиво бавила тим пословима, поново узме у оцену и решење, — одбор ј 'е после потребпог обавештавања решио: Усваја се овај предлог председника општине, а у начелу се усваја предлог већег броја одборника од 20 априла 1898 г. АБр. 2939; да ужи одбор, у који се одређују одборници г.г. Дим. Тадић, Др. Марко Леко, Др. Јован Ђурић, Др. Милан Радовановић и Тома Цинцар Јанковић, редигују решење одбора кој'им се овај предмет нма коначно расиравити.
(код Ниша), кад су Готи претерани преко Дунава у Дакију, па за то време преста спадање ових племена у Срем. После Клаудија дође Аурелијан (270—275), син неког сељака из Сирмиума, који се беше свој'ом храброшћу уздигао до највећих војничких положаја, те га дунавски легиони извикаше и за императора. За владе цара Аурелијана Римљани напусте Дакију, због неуспеха у борби с Готима, те тако поста на овом краЈ "у Срем пограничном провинцијом римске државе. Нарочнто се помиње као заслужан за Срем цар Пробус (276—283), такође родом Сремац, који се често бавио у Срему и и допринео много његову напретку. Онје засадио прве винограде. Проб је и погинуо у Срему. Убили су га војници једном приликом, кад је наредио да се ирокопа канал, којим би се сремске мочваре исушиле и земља учинила роднијом. У доба цара Проба падају и прве вести Хришћанства у Срему. Хришћанска наука дошла је овамо са истока. Мисли се да су је овамо пренели војници, које су као посаду послали у овај крај. Прво се Хришћанство јавља у главном сремском граду Сирмиуму, па је из њега раширено по целом Срему, као и у околне области и градове ван Срема (нпр. Сингидунума). Помиње се да је 204. године цар Диоклецијан погубио неколико раденика, што нису хтели
да нраве лик бога Аполона. То су били први Хришћани у овоме крају, које је покрстио у Сирмиуму затворени антиохискп јепископ. 1 За владе Косгаитина Великог (324 337.) преовладала је у Сирмиуму као и у целој римској царевини хришћанска вера. Године 351. држан је у Сирмиуму црквени сабор, а године 381. помиње се Агаешпб као епископ сремски. 2 Писци црквене историје као: Вагошо, Сга1еТ1, Ас1он и други помињу многе свеце и светитељке, који су у прво доба хришћанско у Сирмиуму претрнели мученичку смрт. Ти су хришћански мученици : Максимијан, Акутија, Тимотеј, Ерис, Артакс, Евгенда, Монтан са својом женом и 40 другова, епископ Иренеј, Димитрије и други. Као што смо поменули, било је у Сирмији више црквених сабора. Од ових сабора најзнатнији је онаЈ', који је држан под председништвом Констанција, сина Константина Великог на ком су Арианци однели нобеду. Поеле смрти цара Костанција, који Је подј жавао ариЈ *евско учење хришћанске вере, било је искорењено и ово учење и оглашено за Ј 'ератично.
По смрти Теодосијевој (395. год., његов син Хонорпје доби западне земље) а Аркадије источне, где је спадада и Панонија. Тако дакле Срем дође под власт источно-римског илн византинског царства. У почетку V века сагради у Сирмиуму Леонтије преФект целог Илирнка (јер је тада Сирмиум, био главни град не само Паноније и Мезије но и целе Илирије, 1 „сарн!, 1 о 1 ш 8 Ј11уг1с1") чувени храм Св. Димитрија („1ешр1ит 1)ете1;ги таг !уг18") која се често помиње у доцније време, и по ком је храму постао назив данашње Митровице. За последњих сто година римске владе Панопија, а такође и Срем, јако су опали, а становништво знатно се проредило, пошто у њима, као пограничним крајевима,
и
није било личне п имовне безбедности. Ове су краЈ 'еве римски цареви намеравали да населе суседним германским племенима, коЈ*а су у њих продирала.
Наставиће се —
1 Нићег, кљ. I, стр. 22. 2 V. К1а16, Орја гет., 189. — Поменуте године на сабору у Аквилеји сремски владика Анемије изговорио је ове речи: „ Глава Илирије пкје нп један други град но Спрмиум, а ја сам овога града вдадика." Види Гласник Срп. Уч. Друштва, књ. 34. стр. 3.
1 Јога цар Диокледи.јан (284—305) да би дакше слоља одбранио државу од непрестаних упада варварских а унутра стао на пут дотадашњим нередима војничким, узео је себи још три помагача и сњшма је поделио римску царевину. По тој подеди Панонија, Мезија, Илирија, Македонија са Грчком и Критом припадоше његову цезару Гадерију, са столицом у Сирмиуму.