Београдске општинске новине

Број 46

— 271 —

Год. XXI

створише данашњи дом, на који нам могу иозавидети културнији народи. Али и те родољубиве и доброчине људе умеде да скупи око себе један човек евојом чврстом вољом, одлучним ирегалаштвом и ретким личним пожрвовањем. Он створи сиротној и напуштеној деци имање до близу пола ми лијона динара. За 24 године свога живовања, ова установа је већ толпко чврсто стала на ноге, да је нико впше неће моћи с пута смести. У српскпм краљевима је она стекла своје добротворе, а велики број богатих Београђана убележени су на вечита времена у срцима ове песрећне деце, а и златним словима на мраморним плочама у дому. Највећи добротвори сиротне деце су до сада Васа МијатовиЛ са прилогом од нреко 100 хнљада и браИа ШундериИи са преко 90 хиљада динара. Чиста имовина друштвена пзносила је на крају 1901 год. на 471 хиљаду динара. Дом је бројао 1902 год. 94 мушкарца и 47 девојчица, свега дакле 141 дете. У дом улазе деца са навршеном петом годином. Од седме до десете траје основна школа у дому, а но навршетку десете године улазе питомци у разне занате, у велику запатску школу (којаје оиет својина друштвена), и која је по постанку прва у Србији. По свршетку основне школе девојчице се одмах упућују домаћим пословима, кућеводству, кувању, прању, за тим ткању, шаву н кројењу. За пуних 17 година свака је девојчица спремна газдарица, те нх већ више од десеторо, што се до данас изведоше из дома и срећно удадоше. На трошкове у дому: на одело, обућу и исхрану деце, на плате домовом особљу (управитељу, учитељу, домаћици, наставници кројења и т. д.), па огрев и осветљење, издато је 1902 године 16.06^) дннара, што износи да је па једно дете утрошено 114 дин. годишње, или 9 и по месечно. Својим бићем потпомаже дом и општину и државу. Попоменули смо мало час, да је дом примио па васпитање 36

општинске деце, што значи да је дом спасао Београд од сигурних 36 мангупа, кесароша и крадљиваца. С друге стране, дом је стотину друге деце, поднеговао, направио их човеком, научио их занату, па их онда пустио натраг у свет, као л^уде и честите раднике, којима је мило да сами својим рукама зарађују хлеб. Ту је стотину дом од сигурних проналица преобразио у вредне и поштене мајсторе, те држави поклонио честите слободне грађане. Па и поред такве очигледне помоћи, коју дом савесно врши према држави, ипак се нашло људи, да оспоре дому годишњу новчану помоћ, К0 ЈУ Ј е °Д државе примао из прихода Класне Лутрије. Ну, надајмо се, да ће се приходи Класне Лутрије у новом добу савесније трошити, па ће и дом за сиротиу и папуштену децу опет бити срећан, да добије помоћ од ерпске државе за српску сиротињу. Новом дому за нахочад у Београду, добро је дошао већ остварени дом за сиротну и напупттену децу. Они неће конкурисати један другоме, него ће се шта, више допуњаватн! До седме .године, нека води рачуна први дом, а иосле еедме, нека децу предузме да васпитава други дом. Нека бн дао Бог, да се ове наше жеље што ире у дело нриведу. — Наставиће се —

НАРЕДБА ПЕЕДСЕДНИКА БЕОГРАДСКЕ ОПШТИНЕ од 6 Новембра 1903 г. АБр. 10738.

Наредбом овојом од 19. септембра тек. године КЛ5 1913 која је надлежно одобрена суд је општински наредио следеће: I „Управи безименог друштва за трамваје града Београда и то:

1. Да најдаље до првог октобра тек^ године учини све што треба за потпуно удобан и исправан трамвајски саобраћај како коњски тако и електрични и то строго по последњем распореду који је суд онштине београдске надлежан у своје време одобрио, а и да у будуће по добивеним распоредима вожње тачно саобраћа трамвајима једне и друге вуче. 2. Да на тај циљ у свако доба мора имати довољан и потпуно употребљив, исправан возни материјад за лак и угледни трамвајски саобраћај. 3. Да ни у једном случају за трамвајски саобраћај не употребљава слабекоње или неисправна кола са којима би се отежавао повољан саобраћај или би се грађанство излагало незгодама одоцњавања а нарочито изгледима опасности. 4. Да се у трамвајским колима не може допуштати смештај већег броја особља него шго је према просторности кола могућно, па да свако лице може заузети седишге на трамвајским клунама. Друштво ће се при том држати у свему нарочито издате наредбе Управе града Београда од 26 јуна 1902 г. .М 18324, која гласи: „„I 1. У трамвај ради вожње може се пуштати само онолико лица, колико у њсму има места. Кад кондуктер об.ави да је трамвај пун, нико се не сме у кола пети. Ко се и преко тога на кола попне, тога ће кондуктер предаги најближем органу власти. У трамвајима има места и то: а, У затвореним електричним колима по 12 лица са сваке стране и норед тога 6 лица на предњој а 8 лица на задњој платФорми; б, у отвореним колима са коњским запрегама, по 8 лица са сваке стране и поред тога по 4 лица на свакој платФорми ; и в, у отвореним колима по 4 лаца на свакој клупи и поред тога по 4 лица на свакој платФорми. 2. Забрањено је публици возити се по ногоступима. ковића. Краљ Матија је на овај начин у свом политичком рачуну и успео, али на штету државног живота српског. Срби су се доцније због своје наивности јако разочарали, јер је Угарска била немоћна да прогна Турке са Балкана и на крају крајева испало је да је ово деспотство Вуково (као и осталих његових наследника) било само титуларно, пошто је он био унраво само један од угарских великаша, који је живео и управљао у Срему а врховни поглавари над Сремом осташе и даље (све до 1526. г.) угарски краљеви. 1 На тај начин јавља нам се ово титуларно сремско деспотовање потомака династије Бранковића и два Бериславића као последњи и управо варљиви одјек старога српског државног живота, који се поступно и све више губи у тами XV. и XVI века. Уз угарску војску са својим Србима борио се деспот Вук противу Пољака на Ракошу (код Пеште) и ту се Вук својом храброшћу толико прославио, да га од тада називаху „Змајем". — Наставиће се —

део Корушке и Крањске па и саму престоницу Беч. Поред ратних успеха, он је потпомагао и просвету и привреду. Пошто је с Турцима војевао већипом преко Босне, то је Срем за његове владе бпо доста миран, ма да су Турци ппак чинили упаде у Срем. Значајнији је турски упад у Срем од 1458 г. кад су Турци кроз колубарску равницу прошли и ушли у Срем, који оплене а Митровицу нопале. 1 Турци су и носле 4 г. поновили свој унад у Срем када војвода Али-бег опљачка Земун. 2 Год. 1459. пропала је српска деснотовина и претворена у турски пашалук. У ово доба пређе знатан број Срба и насели се у пограничним српским крајевима нод Угарском, а нарочито у Срему. Јован Рајић, 3 по летописцу Ђурђу Бранковићу вели: „На посвдокт. около л. г. 1468. славеносербскш иародт. земелт. всихђ и отечества своего лишент., и слицн, отђ Турскаго насилш избвгнути возмогоша, прешедше рћки Дунавт. и Саву, во упгарскуто страну преселишасл вт> старовременное Гоеславенское жилшцное мт.сто Оремл,, идт.же и поселилисн." 1 Љ. СтојановиТ1, Српски летописи,.... „и плЗши Ср]ш1. и попали Дмитровицоу" Гласник, 1ЛП, 94.). 2 V. К1а1с, Ор18 гет., I, 182. 3 Ист., кн. X. гл. I, §. 3. — Даље примећује Рајић да „пособствеутт. Бранковичу и исторцст. унгарсш 1штванф'ш вђ кн. III, на стр. 24. В. и ЛаонТкт. вђ кн. IX. на стран-]; 303.

* Српски деспоти у Срему Вук, Ђорђе и Јован Бранковићи, Иван и Стеван Бериславићи. Угарска је у другој ноловини XV. века била непрестано у затегнутим односима с Турском. Према уговору са краљем Матијом одрече и краљ Стеван Томашевић Турцима данак, алп убрзо, 1463. год. султан Мехмед покори Босну и њена краља Стевана ногуби. 1 Пзмеђу Угарске и Турске уговори се мир 1465. год. Прн преговарању о миру дошао је у једпом носланству султана Мехмеда на двор краља Матије и Вук, син Гргуров а унук деснота Ђурђа Бранковића. Вук се тада није ни вратио султану, него оста у Угарској. Да би краљ Матија што боље придобио Србе за рат с Турцима, који су често упадали и пљачкали но јуншој Угарској док се он борио с Чесима, и да би га Срби помагали противу домаћих противника, призна 1471. године Вука ВранковиГм за десиота сриског и поврати му добра у Срему која су и његови претци имали. Тиме је хтео краљ Матија да покаже Србима како тобож намерава од Турака да освоји и да васпостави стару срнску државу, пропалу деспотовину, те да тиме одушеви на борбу храбре Србе и њихова јуначког Вука Бран-

1 Љ. Ковачевић и Љ. Јовановић, Ист. II, 60.

1 Ил. Руварац, Стари Сланкамсн, стр. 21.